Сива-зона-Сирија

Сива зона: Сирија

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

„Циклон“ Бжежинског и „модерна опозиција“

ИСИС, Ал-Нусра фронт и остале верзије Ал-Каиде су производ Америчке спољне политике и морбидног ума Збигњева Бжежинског. Амерички политичар пољског порекла и нацистичког опредељења идејни је творац и бивши медијски промотер Осаме Бин Ладена и осталих „бораца за демократију и људска права“.

Медијски мало позната Operation Cyclone – операција „циклон“ била је Амерички програм финансирања и наоружавања авганистанских муџахедина за рат против тадашњег СССР. Јавности најпознатији „бренд“ Бжежинског је Осама Бин Ладен, наводни вођа атентатора на куле у Њујорку, када су САД као одмазду на напад терориста из Саудијске Арабије напале – Ирак.

САД успешно већ скоро четири деценије користи Ал-Каиду као средство своје спољне политике. Радикални исламисти су Америчка џихад верзија „легије странаца“ и омиљени имагинарни непријатељ.

Вашингтон је успешно користио свог омиљеног „непријатеља“ од рата против Срба у БиХ и на Косову, преко терористичких напада у Русији, лажне заставе 9/11 у Њујорку, рата у Либији, „арапска пролећа“ у ЦИА режији, до садашњег ангажмана у Сирији.

Такозвана „модерна опозиција“ (moderate opposition) која ратује у Сирији само је брендирана Ал-Каида. Формације ИСИС, Ал-Нусра фронт, ФСА и остале само су различити називи истих терориста под заједничком комадном Вашингтона.

Бриљантна идеја најпре Бжежинског, потом и агенде РАНД корпорација „нови Амерички век“ је фабриковање имагинарног непријатеља, који ће послужити као оправдање за праве ратове. Такозвани спољни непријатељ против кога се наводно води рат – у реалности је само пешадија на терену Америчке и НАТО авијације, вођена заједничким интересом, што се види и на примеру Сирије.

Рат у Сирији – повод и прави разлог

Агенда „нови Амерички век“ РАНД корпорације јасно је зацртала доктрину спољне политике Вашингтона: монопол енергетских ресурса у свету и елиминацију сваке потенцијалне претње по империјални положај САД. Реализација плана зацртаног септембра 2000 године започета је лажном заставом 9/11 која је послужила као оправдање за агресију и окупацију Ирачких нафтних поља.

Процес „ширења демократије“ настављен је окупацијом Авганистана, а продужен агресијом на Либију и серијом „арапских пролећа“. Ратни злочинац Весли Кларк јавно је интервјуу признао постојање Америчког плана окупације „7 земаља за 5 година“, а Сирија је била следећа мета глобалиста.

Након неуспеха такозване опозиције, англо-америчка коалиција је почела са убацивањем ветарана Ал-Каиде из Либијског рата. Када ни они својим терористичким нападима нису успели да реализују циљ, покренуте су серије лажних застава тровања цивила бојним отровом сарин.

Препознатљива хајка мејнстрим медија да „дикатотор убија сопствени народ“ напрасно је утихнула када је Карла Дел Понте – као шеф УН комисије надлежне за случај утврдила:

„побуњеници у Сирији користили сарин-гас“ – BBC

Такозвани „побуњеници“ Карле Дел Понте су Америчка „модерна опозиција“, а као добављач спорног сарин-гаса се помиње Турска. Као и у 9/11 хиљаде цивила побијени су без разлога, а англо-америчка коалција се окренула тражењу новог оправдања за агресију.

Када је регуларна Сиријска војска под командом председника Асада потукла терористе, они су се повукли у Турске НАТО базе и кампове у Јордану. Арапска коалиција и САД са 500,000.000 $ из буџета су финансирали војну обуку терориста од стране инструктора НАТО и „легије странаца“.

Недостатак људства надокнађен је врбовањем маргинализоване Муслиманске популације из Европе, Чеченских екстремиста, Кинеских Ујугра и исламиста из Индонезије. Као плаћеници у Сиријском рату учествују „добровољци“ из Француске, Немачке, Британије, Босне и Србије.

Ал-Каида је холивудском пропагандом брендирана у ИСИС, Ал-Нусра фронт и ФСА. Јавности представљена као „борба за демократију“ своје присталице је несметано врбовала преко Америчких друштвених мрежа фејсбук и твитер, а џихадисти из Европе на Сиријска ратишта су путовали као на екскурзије.

Очекивани крах регуларне Сиријске војске услед четворогодишњег рата коришћен је као повод за још један у низу „рат против тероризма“. САД и НАТО државе су под плаштом борбе против тероризма бомбадовали Сиријску војску и својеврсним „ваздушним мостом“ терористима допремали оружје и ратну технику.

Прави разлог агресије на Сирију нису само богата нафтна поља, већ и елиминације гасовода Иран-Ирак-Сирија. Потпуни колапс Сирије и њену „транспарентну транзицију“ у нову Либију, спречила је Русија својом интервенцијом против терориста.

Подела плена и Турски „а кол’ки је мој део“ у Сирији

Енертески монопол агенде РАНД корпорације био је уздрман најавом градње гасовода Иран-Ирак-Сирија, који је Европу требао снабедавати јефтиним природним гасом. Недуго након потписивања међудржавног споразума у Техерану 2011 године, Сирија је постала мета „ширења демократије“.

Борба против имагинарног противника омогућила је САД и НАТО трошење великих количина новца из буџета, али су прави профитери мултинационалне корпорације. Финансирање и подршка џихадистима наплаћена је куповином нафте за трећину праве вредности, што је омогућило „dumping“ цене нафте на светском тржишту – самим тим и додатни економски удар на Русију.

Бриљантна идеја пљачке Сирије подразумева отимање природних ресурса за међународне енергетске корпорације. Неизбежна подела Сирије на три дела задовољила би територијалне претензије Турске, Израела и Саудијске Арабије. НАТО би својими базама у Сирији не само истиснуо Русију са Блиског Истока, већ и широм отворио врата агресије на Иран – као последњег независног произвођача нафте.

Израел би користећи спин о „светој Аврамовој земљи“ окупирао део Сирије, као и Турска која је до сада на рату у Сирији зарадила 62 милијарде $. Додатни подстицај за Турску су болесне амбиције Ердогана, који је убијање Курда претворио у Турски национални спорт.

Касапин са Босфора само је у лажној застави Суруч (20 јул 2015) касетном бомбом убио више од тридесет Курдских цивила у културном центру Амара. Терористички напад је послужио као оправдање за нови Ердоганов лов на Курде по Сирији и Ираку, али и за допремање Америчке војне авијације у базу Инџирлик.

Окупација и пљачка Сирије задовољила би не само финансијске и стратешке циљеве међународних корпорација и њиховог НАТО „рекеташа“, већ би омогућило болеснику Ердогану несметан геноцид над Курдима – под плаштом „борбе против тероризма“.

Своју глад за Курдском крвљу Ердоган је потврдио и током скорашње посете Бриселу, изјавом „Курди и ИСИС су исто“. Директну умешаност породице Ердоган потвђује и чињеница да је ћерка Турског председника, Тајипа Сумеје лечила рањене терористе у тајној војној болници код града Санлиурф.

ЕЗ, НАТО и остали „предатори“

Заједничко вођење аутистичне спољне политике држава ЕЗ није само последица слепе послушности Вашингтону. Политички лидери Европских држава ограниченог суверенитета само су марионете крупног капитала који их је довео на власт. Интереси и профит корпорација су изнад сваке личне сујете, политичке идеје и националног интереса.

Примарни задатак европских лидера је иста као и домаћих лидерчића – реализација циљева оних који су их довели на власт. Заједничка политика Европе и Америке се не кроји у владама, већ на састанцима управних одбора међународних конгломерата.

НАТО је давно престао да врши функцију због које је основан, претворивши се у глобалног рекеташа ММФ, ЕЦБ и Светске Банке. НАТО нема границе, морал ни стратегију чувања мира – његово задужење је чување интереса „великог брата“.

Моралне придике НАТО генерала и „забринутост агресијом“ су медијска припрема јавности за нове ратове – све у циљу очувања мира, наравно. Притисак на Русију који је НАТО покушао да изведе пучем у Украјини, Црноморском ротацијом ратних бродова и форсирањем Балтика добио је тражени одговор.

Руска интервенција у Сирији највеће понижење које је НАТО претрпео од свог оснивања. Незапажено од НАТО обавештајних служби, Русија је успела да пребаци наоружање и авијацију са којом је за пар дана имала више успеха него „Америчка коалиција“ за пар година.

Срамна улога НАТО видљива је не само приликом агресије на Србију, или рата у Сирији, већ и у довођења нациста на власт у Украјини. О каквим се моралним громадама ради показује чињеница да саветник украјинског министра унутрашњих послова, Антон Гершченко на веб-сајту „Миротворац“ објављује фотографије Руских пилота који се боре против ИСИС, да би се њихове породице „казниле по шеријату“.

Руски циљеви и „Low Cost“ интервенција

Примарни циљ Русије у Сирији спада под правну категорију „нужна самоодбрана“. Прве мете деловања ваздушно-космичке одбране у Сирији нису биле позиције ИСИС, већ удари по Чеченским терористима – игром случаја такозваној Америчкој „модерној опозицији“.

Један од „модерних опозиционара“ је и ИСИС пуковник, Гулмурод Калимов из Таџикистана, који је у САД обучаван у кампу за обуку у Северној Каролини од инструктора злогласне „BlackWater“ приватне армије. Елиминација Чеченских терориста који се боре у Сирији превентивно је деловање против тероризма у самој Русији.

Неприметни улаз и хируршки прецизне акције Руске Армије изазвале су панику на западу, који је већ међу собом поделио Сиријски плен. Најнепријатније изненађење за Америчку коалицију је катастфорално брз губитак годинама обучаваних терориста и територија које су преко њих контролисали.

Сам избор оружја не представља ништа мање изненађење – изостанак пожељног бесомучног бомбардовања тешким бомбардерима онемогућио је спин о „масовним цивлним жртвама Руске агресије“. Уместо нових и врло скупих летелица, због лимитираног оперативног радијуса изабрани су стари али проверени модели ловаца-бомбардера Су-24 и Су-25, са Су-30СМ као пресретачима.

Пробна тестирања која су одрадили Израелци са Ф-15, Турски Ф-16 и Амерички дронови „предатор“ завршила су се неславно по НАТО. Су-30СМ је лагано разјурио ескадрилу Ф-15, МиГ-29 био је довољан за Турске Ф-16 а дронови MQ-1 су били мета иживљавања Руских Су-24.

Покушај увођења забране лета над Сиријом завршио се лоше по НАТО, а Ердоганова претња добила је адекватан одговор са Каспијског мора. Ракетне јединице Русије су рођендан Преседнику Путину честитале ватрометом крстарећих ракета Калибар НК, које су испаљене са ракетног брода „Дагестан“.

Показна вежба „тишина тамо“ од стране Руских ракетних јединица није само порука Ердогану, већ и Бриселском трусту мозгова. Крстарећа ракета „Калибар“ има домет 2,600 километара уз прецизност од 3 метра и могућност ношења нуклеарних бојевих глава. Коришћењем овог типа крстарећих ракета, Русија може гађати САД без изласка из своје територије – и без могућности одбране.

Калибар се у верзији „ПЛ“ може лансирати и са подморница типа 636,3 и 885, а успешно пробија све постојеће системе ПВО. Руска супериорност у технологији електронског ратовања, виђена на примеру разарача Donald Cook у Црноморском басену може поново понизити НАТО и у Сирији.

Лажне заставе и медијске лажи

НАТО не може дозволити успех Руске интервенције у Сирији, те ће користити своје најјаче расположиво оружје – медијске лажи. Пропаганда којој би и сам Гебелс позавидео, праћена „објективним извештавањем“ западних медија најбоље се види на примеру бомбардоване болнице у Авганистану.

Након што су пуних недељу дана „изражавали забринутост“ могућим цивилним жртвама Руске интервенције, западни мејнстрим медији су потпуно игнорисали више од сат времена бомбардовања цивилне болнице. Побијено особље организације лекари без граница и пацијенти који су живи изгорели у болничким креветима, од стране одговорних за ратни злочин прокоментарисани су као „колатерлна штета“.

Немоћан да војно заштити терористе у Сирији као своју пешадију, НАТО је присиљен да се поново окрене „режији“. Инструкције џихадистима у Сирији су дизање џамија у ваздух – за шта ће мејнстрим медији кривити Русе.

Наводне повреде ваздушног простора Турске су димна завеса за чињеницу да је главни штаб са 150 официра и вођама терористичких група пребачен на турску територију. Лидери џихадиста из провинција Идлиб, Хама и Алепо који се сада налазе на турској страни границе са Сиријом су прави разлог наводних „повреда ваздушног простора“.

Најављено размештање НАТО трупа уз Сиријску границу представља заштитни кишобран за џихадисте. Широк је спектар који западни медији могу користити за демонизацију Руске интервенције:

наводне цивилне жртве
дизање џамија у ваздух
„дроновање“ џамија за које ће се оптужити Русија
потапање брода са избеглицама – за које ће кривац бити наравно Руси
намерно обарање свог војног авиона – са Русима у улози дежурног кривца
лажна застава Запорожје, која ће скренути пажњу са догађаја у Сирији

Сива зона: ескалација сукоба

Недавне прогнозе експерата и аналитичара да „Русија и САД неће ући у сукоб због Сирије“ нису вредне коментара. Русија и такозвана Америчка коалиција су своје досадашње „proxy“ ратовање – преко трећих страна, подигли на један сасвим ниво скоро директног конфликта.

Елементарно познавање геополитике и стратешких сфера, комбиновано са јавно доступним подацима о ресурсима који су већ уложени у вишегодишњи рат у Сирији јасан су знак да нас чека нова ескалација.

САД од почетка Руске интервнеције отворено улази дроновима „предатор“ у зону дејстава, а Израелски и Турски авиони су већ тестирали брзину одговора Руске авијације. Најава измештања НАТО трупа на Сиријску границу доказ је спремности алијансе да брани не толико саме терористе, већ нафтна поља која су они чували за њих.

Такозвана „Америчка коалиција“ је 8 октобра поново бомбардовала Сирију у области Al-Hawl. Француска авијација данас је – такође без дозволе УН и позива Сиријских власти извршила ваздушне ударе наводних ИСИС мета. Судећи по реторици политичара, питање је дана када ће „грешком“ бити гађани положаји Сиријске армије или Руских снага.

EndGame Сиријског „гамбита“

Почетна фаза бомбардовања командних центара, комуникације и ПВО система биће испраћена сечењем линија снабдевања, коју није могуће одрадити без блокаде Сиријске обале.

Руска авијација ће покрити напредовање регуларне Сиријске војске, али циљ од стратешког интереса је успостављање контроле над Deir ez-Zor. Контрола овог аеродрома проширила би зону дејства на источну Сирију, са могућношћу деловања по циљевима Ал-Каиде у граничној регији Ирака – који је већ тражио Руску помоћ. НАТО авантура у Либији резултовала је крахом те земље, али и губитком Египта као савезника. Руска интервенција у Сирији знатно је ојачала не само војни, већ и политички утицај. НАТО не може себи дозволити луксуз да након Египта и већ добијене Сирије, изгуби и Ирак – који се налази у колонијалном положају.

Шамар Америчког председника Барака Хусеина изјавом „Русија је само регионална сила“ Путин је вратио песницом у лице – преостаје само завршни ударац за нокаут. Улог није само стратешка позиција на Блиском Истоку, већ борба за голи опстанак.

  • Једина сигурна ствар је да се Сиријски гамбит неће завршити ремијем. Победнику слава – поражени губи све

© Анонимни | Anonymous Serbia

Референце:
http://www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718
http://www.bbc.com/news/world-middle-east-22424188
http://21stcenturywire.com/2014/06/27/isis-crisis-500-million-in-war-funds-for-rebels-in-western-proxy-war-kurdish-oil-shipments/
http://www.dragas.biz/sirija-2/
http://mondo.rs/a837610/Info/Svet/Sirija-Francuski-avioni-bombardovali-uporiste-Islamske-drzave.html
http://sputniknews.com/middleeast/20151008/1028229637/us-airstrikes-syria-iraq.html
http://www.globalcir.com/vest/3299
http://ruskarec.ru/news/2015/10/07/u-ukrajini-predlozhili-osvetu-po-sherijatu-za-bombardovanje-id_480291

Анонимни | Anonymous Serbia

Анонимни | Anonymous Serbia

Freelancer at Анонимни
Анонимни | Anonymous Serbia
- Truth Will Set You Free
Истина је екстремна, улепшавати је био би маркетинг
Анонимни | Anonymous Serbia