Tudja zemlja - Najamnici na svojoj oranici - Magazin Tabloid Branislav Gulan

Туђа земља: Најамници на својој ораници

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail
  • Од 1. септембра ове године, странци ће моћи без ограничења да закупљују пољопривредно земљиште у Србији на 30 година.
  • Очекује се да ће све оне оранице које још нису покуповали Миодраг Костић, Предраг Матијевић, Мирослав Мишковић и други домаћи тајкуни, закупити странци.
  • Тако ће српски пољопривредник остати најамник на својој земљи. А, све је почело силеџијском, незаконитом приватизацијом у аграру.
  • Опљачкана је имовина, отети су или уништени сви пољопривредни комбинати и задружно земљиште.
За Магазин Таблоид о уништавању српског аграра, пише Бранислав Гулан, новинар и публициста, прошлогодишњи добитник награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе

Аутор: Бранислав Гулан

Најамници на својој ораници

Потписивањем такозваног Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, 2008. године, Србија је на себе преузела обавезу да од 1. септембра 2017. године држављанима ЕУ омогући закуп пољопривредног земљишта на 30 година, под истим условима као и српским држављанима. Ако до тог датума Влада и парламент законом не одреде другачије услове, Србија ће постати прва земља која такву могућност дозвољава странцима, и пре него што је постала чланица ЕУ!

Наиме, на основу преузетих обавеза према Споразуму о придруживању и стабилизацији, српски Закон о пољопривредном земљишту, у коме и сада постоји забрана продаје земљишта странцима, мораће да буде измењен. Изменама и допунама тог закона који ће се ускоро наћи у процедури, та забрана се не укида, али се страним компанијама омогућава закуп државног земљишта на период од 30 година. За разлику од осталих земаља које су испреговарале дуге рокове за продају земљишта странцима, Србија се на то обавезала невезано од стицања статуса пуноправног члана ЕУ.

Кривицом владајућих политичких олигархија, домаћу пољопривреду даве европски производи док је, на пример, у случају Пољске, забрана продаје земље странцима на снази дванаест година од датума уласка у ЕУ, а у Хрватској осам, а Мађарска је у том погледу отишла најдаље. После десетогодишњег мораторијума на продају земљишта странцима, Мађарска је после референдума који је подржало 87 одсто грађана, изменом Устава, трајно онемогућила стране држављане да постану власници њихових пољопривредних парцела. Неке земље, попут рецимо Словеније, законом су пооштриле услове за стицање својине, и практично дестимулисале интерес странаца да постану власници пољопривредног земљишта.

Таоци светских корпорација

Стварањем услова за улазак страних инвестиција у пољопривреду, што ће се догодити у септембру месецу, наговештавају се драстичне промене у тој области, са озбиљним последицама по егзистенцију српског сељака. На то указује искуство земаља у којима је дошло до концентрације власништва над обрадивом земљом и природним ресурсима у рукама великих инвеститора и међународних корпорација. Да би сачували национално благо, потребно је да држава и мали произвођачи остану власници земље.

У Србији се процес отимања пољопривредног земљишта одвија као саставни део приватизације, који најпре подразумева укрупњавање поседа, а потом продају, по високим ценама, страним корпорацијама.

У прилог томе најбоље сведочи податак да четворица српских тајкуна поседују, у просеку, по 25.000 ха ораница, које су стекли куповином пољопривредних предузећа у Војводини. Са оваквом аграрном политиком пољопривреда се све више посматра као проверени рецепт за стицање профита мале групе људи, а не као добра основа за прехрамбену сигурност становништва. Подсетићемо на то да су кроз приватизацију уништени пољопривредни комбинати, попут ПКБ-а, који су били заокружене целине. На жалост, сада су сви профитабилни делови ПКБ-а (Имлек, Пекабета, Фриком), приватизовани. Прошло је више од две године, од како је председнк Владе Србије Александар Вучић одлучио да бачку земљу што прода, што изда Арапима, за износе ниже од оних које су наши паори били спремни да плате да им је та земља била доступна (а није), а већ се ситуација понавља са банатске стране покрајине. Зашто је грађанин Србије у сопственој држави постао житељ другог реда? Зашто не дајемо предност малима и домаћима и тако развијамо привреду конкуренције, уместо што нагињемо креирању системима на ивици монополског?

Додуше то се вербално саопштава, али у пракси је другачија ситуација. Због чега се кочи напредак домаћег бизниса, а страном се чине уступци до мере израде леџ специалиса по мери нечијих интереса? И Влада Србије у којој је у 2016. години за министра изабран Бранислав Недимовић, истиче, да је циљ заштита малих и средњих произвођача, јер су они и највећи власници њива у Србији. Међутим, српска пољопривреда има две слике. Једна је када причају чланови Владе и они они који су на власти, а потпуно другачија, лошија је она када говоре људи из живота, пољопривредници и сточари.

То распарчавање је довело дотле да Салфорд сада има монопол на тржишту млека, а криза од пре неколико година показала нам је како велика фирма диктира услове откупа. Отимање обрадивог земљишта у Србији одвијало се кроз друштвену и својинску трансформацију, а крајњи ефекат је био поражавајући. Од 2.284 предузећа, приватизованих у периоду од 2001. до 2012. године, у стечају је завршило 1.070, док је у случају 664 предузећа раскинут купопродајни уговор. Тако су и пољопривредна предузећа и земљиште у друштвеном власништву постали предмет приватизације, са лошим исходом.

У 253 приватизована пољопривредна предузећа евидентиране бројне незаконитости јер претходно није решено пи тање њихове својине над пољопривред ним земљиштем. Осим тога, отпуштено је близу 100.000 пољопривредних радника. Значи остало је више од 300.000 гладних уста. Размере присвајања државног и задружног земљишта, нису познате јер су нови власници књижили не само друштвени капитал који су купили, већ и државну и задружну својину. ПКБ би морао да остане државно предузеће. Имали смо приватизацију у ПИК ,,Бечеј“, па је више од 600 људи остало на улици. То је око 2.000 гладних уста у малом Бечеју.

Рок за решавање питања продаје земље странцима све је ближи. За разлику од досадашњих тумачења стручњаци Института економских наука из Београда сматрају да Србија и даље има могућност да затражи измену Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), који ступа на снагу 1. септембра 2017. Став овог института заснован је на недавно завршеној стручној анализи, која је рађена на захтев Преговарачке групе четири (слобода кретања капитала), и која даје комплетну слику какав утицај би могла да има промена регулативе у овој области.

Када је потписан такозвани Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), оптимистички се веровало да ћемо у наредних десет година испунити све услове за улазак у ЕУ и до тада решити питање власничких односа. Јасно да се то неће догодити и да сада треба тражити нови механизме како да се овакви односи регулишу са земљом која није чланица – напомињу у Институту, додајући да би ЕУ, такође, морала да заузме став да ли би у свим државама чланицама и грађани Србије имали иста права. До сада се веровало да би наша стратегија могла да се заснива на преузимању појединих решења из земаља ЕУ, које такође намећу низ ограничења по питању ко и под којим условима може да стекне право својине над пољопривредним земљиштем. У јавности су као најподеснији за нас помињани словеначки, пољски и мађарски модел. Став Института је да ово није до краја тачно јер је Србија јединствен случај, тако да ни пракса не постоји, мада су њиховом студијом обухваћена искуства неколико предложених држава попут – Пољске, Румуније, Хрватске, Словеније и Мађарске. Како напомињу, још неке важне правне претпоставке нису испуњене, реституција није до краја завршена – до јула 2016. године власницима је враћено свега 36.000 хектара пољопривредног и 3.900 хектара шумског земљишта. Постоји велики број нерешених захтева за повраћај око 10.800 хектара земље. Чак се ни ове информације не могу узети као потпуне јер поједине општине не располажу званичним подацима.

Као потенцијални проблем наводи се и то што је у приватизацији продато 140 фирми које су располагале пољопривредним земљиштем, а у међувремену је 40 уговора раскинуто што је у појединим случајевима довело и до међународне арбитраже.

Пропаст почела са приватизацијом

Државне земље има колико је има (тачно се не зна колико је има, сад се помиње бројка од 630.000 и 830.000 хектара) и не можемо измислити неку другу да је ставимо на располагање домаћим газдинствима, након што постојећу уступимо стран цима. Има је колико је има, а то сада значи директан сукоб интереса наших и страних интересената. Велики су ризици за наше људе. Прихваћене су измене Закона о пољопривредном земљишту. Јер, потребно је легализовати давање земље у за куп на 30 година, јер је досадашњи закон омогућавао дугорочно издавање земље на максималан период од свега 20 година. Новим се предвиђа и продаја државног пољо привредног земљишта. Које се намере крију у параграфима којима се забрању је продаја државне земље на подручју од 30 километара од државних граница и 10 километара од грађевинског земљишта? Домаћи паори би радо купили ову земљу и питање је за кога се она склања из промета? Вероватно за стране власнике, од којих се очекују стране директне инвестиције. Али, по оном како је ишло до сада, они нису били заинтересовани за улагање у аграр. Јер, у протеклој деценији и по од СДИ у аграр се улагало само 0,6 до 1,7 одсто! Тако су куповали комбинати посредним путем и мењали им делатност.

На жалост, несрећа српске пољопривреде почела је са приватизацијом. Прецизније речено, најјвећи део приватизације пољопривредних предузећа у Србији обављен је на потпуно незаконит начин!

Спорадично се у протеклој деценији и по указивало на спорне случајеве, али очито код надлежних није било слуха за доказе који су се предочавали. Неколицина људи који се баве овом облашћу је упозоравала да се приватизација спроводи на погрешан начин. То је међутим, оцењено као ,“јерес“ и они који су то говорили били су вербално прогањани и нападани због таквог мишљења. Сад се ипак види ко је био у праву-поништена је свака трећа или четврта приватизација!

Проблем је настао када је 2005. године усвојена стратегија приватизације у пољопривреди, којом је државно власништво над земљом оцењено као рецидив прошлости. Инсистирало се на моделу исхитрене приватизације, а свако ко се томе супротстављао представљен је као ретроградни елемент. Резултат такве политике је огроман број поништених приватизација због лошег газдовања, па су десетине хиљада хектара земљишта враћене у државно власништво. На жалост, у тим пропалим приватизацијама (око 100 у аграру) отуђена је механизација и друга опрема, спашено је само земљиште.

Задатак државе био је да у процесу реструктурисања опорави та аграрна предузећа, омогући им да опет ,,стану на ноге“. Реч је о фирмама које могу добро да раде и што је најважније, способна су да запошљавају радну снагу, што је Србији сад најпотребније. То значи ПКБ и ПИК ,,Бечеј“ треба да буду јавна предузећа. Али, ипак је одлука власти да се иде у њихову приватизацију. ПИК ,,Бечеј“ је добио газду, а ПКБ је променио газду. Уместо града Београда сад је власник Република Србија. Државну земљу, има је око 830.000 хектара, треба продати нашим сељацима.

За половину би се добила цифра, (помиње се цифра од три милијарде евра) и тај новац уложити у развој домаће пољопривреде! Мишљење експерата је да државно земљиште остане код истог власника и да се издаје у закуп садашњој генерацији домаћих пољопривредника и да они то обрађују док имају интереса…Потом опет да се издаје другој генерацији пољопривредника. Уосталом, тако раде у Израелу, где је целокупно пољопривредно земљиште у државној својини или је парадржавно па га издају у закуп од 49 година.

У процесу приватизације чињено је низ грешака. Према садашњој регулативи промет пољопривредним земљиштем у јавној својини није дозвољен. Агенција за приватизацију, продајући комбинате, заправо је обављала промет земљишта над којим су они имали право коришћења, иако за то није била надлежна, што је највећи пропуст! Агенција опет тврди супротно, да никада није продавала земљиште, већ искључиво капитал предузећа, то јест цело предузеће! Ту се и крије замка, јер се вредност земљишта није налазила у књиговодственим билансима, није улазила ни у процену вредности фирме нити у почетну цену на лицитацијама…Цена се ипак зидала и кроз земљиште које се добијало на коришћење!

Са доказом о куповини фирме нови власници су се, углавном без проблема, у катастру уписивали и као власници земљишта! То је тешко сад исправити, па је у току и препродаја земљишта и читавих агробизниса са странцима, а потом ће се трагови капитала од тих продаја загубити на неком остврљу!

Према подацима Министарства пољопривреде, Владе Србије, пре почетка процеса приватизације, а који је спроведен у протеклој деценији и по (од 2000. до 2015. године), у Србији је постојао и успешно радио 91 пољопривредни комбинат и 108 пољопривредних добара, од чега у Војводини чак 106 добара и 36 комбината!

Данас ниједан комбинат, нити пољопривредно добро не ради због катастрофалне аграрне политике Влада Србије. На тај начин је око 120.000 хектара завршило у рукама неколико појединаца, чиме је држава изгубила десетине милиона евра, а пољопривреди Србије је нанета несагледива и трајна штета.

Осим наведеног, директна последица приватизације комбината је и гашење око пола милиона радних места која су обезбеђивали, уништена је високо софистицирана технологија, као и сточни фонд. Такође је угашена кооперација десетине хиљада сточара и на тај начин је прекинута кључна карика у ланцу пољопривредне производње и развоја српске економије. Пољопривредници нису имали право учешћа у приватизацији, а управо њиховим радом су подизани и комбинати и прерађивачка индустрија. На тај начин су пољопривредни произвођачи доведени у положај грађана другог реда. А, њиховим радом су подизани и комбинати и прерађивачка индустрији, од чега у Војводини чак 106 пољопривредних добара и 36 комбината!

У деценији протекле приватизације агропривреде Србије без посла је остало више од 500.000 радника, а то је данас више од 1,5 милиона гладних уста. Посебно је питање ко и како треба да сноси одговорност за трећину укупно приватизованих пољопривредних предузећа у Србији за које су уговори о приватизацији поништени, а њихова имовина опљачкана, без икаквих последица по несавесне купце и све у ланцу државних институција који су били дужни да контролишу да ли нови власници испуњавају уговорне обавезе.

У приватизацији предузећа оштећени су радници и пензионери који су деценијама одвајали део остварене добити и уместо расподеле на плате издвајали за куповину земљишта, механизације, изградњу објеката…Да су они постали власници акција у предузећима другачије би се одређивале цене сировина, јер би и њиве за примарну производњу биле њихове, али би и део фабрика био у њиховом власништву.

Већи део процена капитала у поништеним али и у осталим приватизацијама аграра радило је неколико угледних професора. Сад, када се критикују лоше урађене приватизације, које су они, између, осталог водили, али то не кажу, постали су највећи критичари лоше урађеног посла!

Покидани репродукциони ланци

Покидани су репродуктивни ланци од њиве до трпезе. Јер, да су у приватизацији учествовали они који су их градили били би и делом власници тих фабрика, шећерана, уљара, прехрамбене индустрије и осталог, они би утицали на цене сировина и самим тим финалних производа. Овако ни на шта не утичу…Сад се измишља ,,рупа на саксији“ па се формирају кластери. Раније су то биле репродукционе целине. Дакле, све смо уништили, па сад покушавамо да градимо, само под другим именом! Зато се и поставља питање чија је наша земља?! Она је данас паорска, државна и тајкунска (домаћи и страни тајкуни)! Чија ће бити-видећемо!

  • Резултат свега тога је да сад имамо 30 до 40 одсто производње из 1989. године!

Дакле, у Србији има 5,1 милиона хектара пољопривредног земљишта, од чега је обрадиво око 4,2 милиона хектара, на којима се екстензивно производи храна! Према последњем попису, обрађује се или како се истиче (користи се) тек 3.355.859 хектара. Дакле, не користи се близу 850.000 хектара који се налазе у парлогу!

Просечна величина поседа у Србији је 4,5 хектара. Иначе, у Србији по попису има 631.122 пољопривредних газдинстава. Од тога је 628.555 породичних домаћинстава и 2.567 (или 0,4 одсто) газдинстава правних лица и предузетника. Истраживања показују да се пољопривредом у Србији бави око два милиона становника. Од тога сточарством се бави око 330.000 њих и имају просечно у просеку по 1,9 грла у стајама! На постојећим површинама се узгаја 908.990 говеда, 3.403.288 свиња, 1.729.278 оваца, 235.576 коза, 26.627.308 живине и 673.651 пчелиње друштво. Од механизације утврђено је да газдинства поседују 408.734 двоосовинских трактора и око 25.000 комбајна. Све та механизација је давно била пунолетна, данас у просеку имају око 25 година! Учешће пољопривреде у бруто домаћем производу је око 11 одсто, а са прехрамбеном индустријом то је око 15-16 одсто. У укупном извозу Србије аграр учествује са 23, а у увоз са осам одсто.

Највећи губитници српске приватизације су радници, који су масовно остали без посла, а сточни фонд је и буквално десеткован. Тек са 30 одсто учествује у бруто домаћем производу пољопривреде, а требао би најмање са 60 одсто! Он се и даље годишње смањује за два до три одсто! Приватизација ораница представља осмишљену пљачку уз помоћ државе!

Данашњи српски велепоседници имају знатно веће поседе него што су их у Војводини имале породице Дунђерски, Котек и Фернбах, уочи Другог светског рата! Они су заједно поседовали око 11.200 хектара плодне земље (први 4.900, друга 3.800 и трећа 2.500). Све то није ни половина онога што данас имају рецимо ,,МК Група“, ,,Делта“. ,,Матијевић“…

Највише приватизованих њива је у Војводини која званично има око 1,6 милиона хектара обрадивог земљишта (од чега је око 1,1 милиона хектара у приватној, око 300.000 хектара у државној и око 130.000 хектара у друштвеној и задружној својини.

Тајкуни и сумњиви бизнисмени су у последњој деценији уз махинације и ,,штеловање“ тендера добили око 300.000 хектара задружне и државне земље у Војводини! Сви они, поседе су платили мање од 500 евра по хектару! Односно, толико је плаћано само комбинатима! Све што је продавано, процењивано је укупно, „од ока“. Без посебног издвајања обрадиве земље!

  • Данас је цена хектара обрадиве земље у Војводини око 15.000 евра, па није тешко израчунати колико су нови власници зарадили само на разлици у цени земљишта која је у међувремену и нарасла.

Према последњем попису у Војводини постоји око 146.000 власника обрадиве земље. У томе 1.285 Војвођана поседује око 210.000 хектара земље. Просечна величина њихових газдинстава је 163 хектара. Уз то, још њих 71 има поседе од 300 до 500, а 25 од 500 до 1.000 хектара. Треба рећи и то да је и пре ове последње приватизације земљиште у Србији, чак 95 одсто поседа, било у приватном поседу, (сељака и оних којима је то била додатна делатност уз редован посао). Тада су само велики комбинати које смо уништили (осим ПКБ и ПИК ,,Бечеј“) били у државном власништву. Сви они далеко су од данашње велике четворке (Матијевић, Костић, Мишковић, Ницовић) која, укупно обрађује више од 100.000 хектара у Србији, што сопственог земљишта добијеног куповином некада моћних комбината, што државне земље коју су, у закуп, добили у приватизационом пакету или је закупили доцније.

  • У Србији се процес отимања пољопривредног земљишта одвија као саставни део приватизације

Српска пољопривреда има две слике. Једна је када причају чланови Владе и они они који су на власти, а потпуно другачија, када говоре пољопривредници и сточари.

Аутор: Бранислав Гулан | Извор: Магазин Таблоид – лист против мафије

http://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=381&cl=09

Анонимни | Anonymous Serbia

Анонимни | Anonymous Serbia

Freelancer at Анонимни
Анонимни | Anonymous Serbia
- Truth Will Set You Free
Истина је екстремна, улепшавати је био би маркетинг
Анонимни | Anonymous Serbia