ivona-zivkovic-svetsko-trziste-hrane-vec-vekovima-kontrolise-nekoliko-porodica

Монопол над тржиштем хране | Аутор: Ивона Живковић

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

Светско тржиште храном већ вековима контролише неколико породица

Аутор: Ивона Живковић

  • Иако се нафта данас сматра најважнијим стартешким енергентом, а бизнис са нафтом најпрофитабилнијим, трговина храном – као виталним енергентом живих бића од суштинског је значаја за владарску елиту. Само онај ко контролише производњу и промет животних наммирница за своје поданике може имати апсполутну контролу над живом радном снагом односно над својим робовима.

Наравно, то су знали још древни владари, а њихово знање и вештину контроле промета намирница пеузела је данашња олигархија. Одржавање монопола у трговини храном које се врши преко неколико трговачких картела се зато уопште није променило, иако се неупућнима стално преко медија сервирају велике приче о демократији и слободном тржишту. Али, то су само илузије.

Мало је познато да су чак хиљадама година стари трговачки путеви којима је вршена размена прехрамбених добара са Истока и Запада и данас готово на исти начин под контролом трговачких картела онако како су то били у древном Вавилону, Египту, Грчкој, Риму…

Трговачки картели који су се још у средњем веку у Европи бавили овим послом и које су сачињавале неке од старих европских трговачких породица и данас функционишу и то на истом принципу. Промењена су само пословна седишта картела и њихових компанија, и данас је главно седиште свих светских највећих трговаца у Лондону (у старом језгру града названом City of London).

Формално су они под окриљем House of Windsor, али суштински британска краљица као ни британска краљевака породица не доносе одлуке којима се картели повинују. Ова трговачка структура (нама робовској јавности углавном је непозната), изнад је краљице која их само репрезентује у јавности и мора да тражи дозволу приликом уласка у њихово градско језгро које посећује у грађанском оделу. На челу трговачког дела Лондона се налази Градоначелник Лондона кога они постављају и сами се називају Круном.

За посету тровачком језгру Лондона , краљица мора да тражи и добије одобрење Градоначелника. Начин избора градоначелника Лондона је тајна, а именовање се врши сваке године на једној специфичној затвореној церемонији у тишини и без могућности приговора. Типично језуитски.

Кућа Windsor, такође, само је формално на челу свих масонских друштава и осталих тајних структура и мрежа које су разапете по читавом свету и практично контролишу глобално тржиште и све стратешки важне послове за опстанак КРУНЕ коју опслужује читава британска империја. КРУНА је практично наследник свих трговачких послова средњевековних венецијанских трговаца.

О томе како раде ови картели који између осталог контролишу трговину храном у читавом свету (остављајући поједина подручија годинама без хране) покушао је да сагледа Richard Freeman који је своју обавештајну студију публиковао још крајем 1995. године у ревији „Executive Intelligence Review“. Назвао је текст: “Глобални прехрамбени картел Windsor: Инструмент за убијање глађу”.

Из овог извештаја предочићемо неке занимљивости које показују ко заиста стоји иза ЕУ и ко кроји њено законодавство, зашто Србија као и многе друге пољоприврдене земље у Европи морају да увозе (углавном неквалитетну) и скупу храну (иако Србија може храну да извози) и видећете за кога у ствари раде “велики” балкански тајкуни попут Костића, Мишковића или Ивице Тодорића.

Светско тржиште храном већ вековима контролише неколико породица

Freeman је тако открио да десет до дванаест компанија, којима помаже још неколико десетина мањих држи данас чврсто монопол у светској трговини храном. Они доминирају у снабдевању скоро свих житарица – од пшенице, кукуруза, овса, јечма до шећерне трске и ражи. Они контролишу и трговину месом, млеком (посебно млеком у праху које је практичније за складиштење и чување), јестивим уљима, мастима, воћем и поврћем и свим другим врстама хране.

Све компаније су повезане преко картела, а њима се управља из Куће Windsor у Лондону, тврди Freeman. И сви картели раде у интересу европске олигархије односно неколико старих европских породица које су се вековима пословно и родбински повезивале. Они управљају тржиштем свим енергентима (укључујући храну), сировинама и минералима.

Као главни оперативни огранак Куће Виндзор налази се “World Wide Fund for Nature” (Светски Фонд за Природу) којим формално управља војвода од Единбурга, принц Филип. Његов деда Георг И је био грчки краљ данског порекла кога је Британска империја наместила Грцима као краља кога је “изабрао” грчки парламент.

Freeman, међутим отворено каже да се овај Фонд у ствари бави оркестрацијом етничких сукоба или имплементирањем терористичких акција било где у свету где постоје интереси олигархије да успостави контролу над неким природним ресурсима или у региону где пролази неки важан трговачки пут. Принцип који користе је обробан: подели, завади и пошаљи до зуба наоружане “мировне снаге”- па владај!

Светски Фонд за Природу има као свој лого панду. Веома симпатично. Читав фонд се формално бави заштитом дивљих животиња, посебно угрожених врста широм света. У том циљу Фонд шаље често наоружене плаћенике у Африку и друге делове света да се боре против „локалних кријумчара“ и „трговаца дивљим животињама“ или „поморских пирата“ , што је само маска за убијање локалних лидера, и племенских поглавица који неће да сарађују са Лондоном и заштитника националних интереса афричких племена. Ова перфидна преварантска представа типична је измишљотина језуитских мозгова.

Велики број оваквих оркестрираних сукоба изведен је након Другог светсклог рата у Африци и Азији, а хронична несташица хране у појединим регионима је управо њихова политика. Периодично поскупљење хране на светском тржишту или обарање цена ако се на тржишту појаве други понуђачи исте робе, посебно сировина, главна је полуга којом ови картели држе монопол у трговини храном.

  • Истина је да хране на планети има довољно за све.

Фирме у оквиру сваког картела су наведене на слици. Оне само одражавају слику различитости и „слободног тржишта“, али су у ствари све чланице једног затвореног синдиката са истим пословним циљем – одржавање трговачког монопола. Скицу је направио Фримен.

House-of-Windsor

Код многих чланова управних одбора у разним компанијама које су навадена на скици фукције се преклапају, па неки седе у управним одборима компанија које су тобоже велики конкуренти на тршишту. У ствари, њихова улога је да надтиру све. Њихов вековни примарни задатак је разарање свих националних интереса и слабљење националних економија (газдинстава) како нити једна не би могла да оствари потпуну сувереност.

Државе које су саме себи довољне су највећи непријатељи ових трговачких картела.

Коришћење хране као оружја старо је хиљадама година и познато још из Вавилона, Римске империје, Грчке… Исту технику надзора у промету хане имали су венецијански трговци и разни њихови фамилијарни изданци укључујући и породичне гране које су живеле у Антверпену, моћне Бургундске војводе, холандске и британске Левант компаније (турске трговце који су у средњем веку радили за енглеске и холандске интересе), Источно-индијску и Западно-индијску компанију.

Крсташки ратови за освајање трговачких путева

Древни властелини контролисали су сваки тарнспорт житарица и друге прехрамбене на путевима, лукама, мостовима, градским капијама. Смишљани су и богови жетве и плодности (на пример Деметер у Грчкој или Сибела) у чије име је властела узимала сељацима земљишне приносе. Практично је све било “у божијим рукама” и “по божијој вољи”. И народ се тој сили, у страху и неукости, потпуно повиновао.

  • У древном Риму контрола житарица је била основа империјалне политике.

Рим је био центар трговине храном, а окупиране колоније: Галија, Британија, Шпанија, Сицилија, Египат, Северна Африка и Медитеранска обала морале су да шаљу у Рим све своје земљишне приносе. Све је прво ишло у Рим. И Рим је то продавао коме је хтео. Потражња за житарицама коју је наметала римска управа била је често много већа него што је земља могла да поднесе, па су многа обрадива земљишта у Северној Африци постала испошћена.

Након крсташких ратова 1202-1204, венецијански трговци се преузели све житне транспортне путеве.

У тринаестом веку главни венецијански путеви су имали два сабирна центра за храну на истоку и то су били Константинопољ (Истанбул) и Александрија у Египту. Сва роба је стизала из тих лука у Венецију и онда је дуж реке По ишла даље у Ломбардију, па преко Алпа је превожена у Француску. Венецијански трговци су онда свој утицај проширили и на монголско царство и касније даље на исток.

Од петнаестог века моћни венецијански трговачки картел (удружене породице) уступили су велики део своје трговачке империје и моћном Бургундском војводству, чији је пословни центар био Антверпен. Трговачка венецијанска империја се тако проширила и обхватала је Француску, Амстердам, Белгију и велики део данашње Швајцарске.

Од ове венецијанско-ломбардско-бургундске пословне везе потиче сваки од шест поменутих трговачких прехрамбених картела који и данас функционишу и практично је сваки од њих на неки начин наслеђен као породични бизнис.
Све данашње прехрамбене компаније направљене су тако по истој структури пословања како су их имале древне компаније из Месопотамије, античког Рима, Венеције и Британије. Боље рећи, њихова древна инфраструктура је пресликана у структуру данашњих транснационалних компанија. Иако је некада систем њиховог рада почивао на робовласништву, где је властела имала своје поседе и своје робове које је хранила и снабдевала тако да су они апсолутно и витално били зависни од властелина, ништа се ни данас није променило. И данас виталне потребе сваког појединца у ЕУ или САД зависе од ових компаније које одређују и количине хране на тржишту и њихову цену.

  • Freeman наводи да је пет данашњих компанија буквално преузело баш ту венецијанску пословну мрежу. То су компаније: Cargill, Continental, Louis Dreyfus, Bunge and Born i André.

Од осамнаасетог и деветнаестог века Британски Левант (Турска компанија) и Источно-индијска компанија преузеле су многе од тих венецијанских трговачких путева. У 19. веку компаније Baltic Mercantile и Shipping Exchange са централама у Лондону постале су главни инструмент за уговарање послова у транспорту житарица из свих региона.

Историчар Lyndon LaRouche је са тимом својих сарадника, историчара, такође направио једну занимљиву студију настојећи да открије где су нестале моћне средњевековне венецијанске трговачке породице и открио је да су у периоду од око 300 година све дискретно мигрирале у Лондон. Енглеска је тако поробљена и стављена у службу ових међународних трговаца. И данас Енглези служе њиховим интересима.

  • Четири региона за извоз

Олигархија данас има четири глобална региона преко којих се обавља извоз свих врста хране и они контролишу сва четири. Ти глобални региони су: САД, ЕУ (посебно Француска и Немачка), државе британског комонвелта (Аустралија, Канада, Јужна Африка, Нови Зеланд, Индија, Пакистан), Аргентина и Бразил у Јужној Америци.

Вековима су картели радили на преузимање контроле тржишта преко ова четири региона који имају око 15 посто светске популације. Остатак света, преко 6 милијарди, зависи од извоза хране из ових региона

  • Водеће компаније које држе монопол у трговини храном

Ево, шта је Freeman још открио о овим компанијама.

Компанију “The Continental Grain” данас води милијардер Мајкл Фрајбург са својим сином Полом. Фрајбург је компанију основао 1813 у Арлону, у Белгији. Преселио је седиште у Антверпен, а затим 1920. у Париз и Лондон. Данас имају канцеларију у Њујорку и јаку француско-швајцарску базу.

Leopold Louis Dreyfus који је рођен у Француској, 1852. основао је трговачки посао са житом у Базелу, у Швајцарској. Изузев за време Другог светског рата, у 20. веку Драјфусу је седиште било у Паризу и радио је на трговачким пословима (који су укључивали старе ломбардске и бургундске путеве). Они су практично наследили бизнис ових средњевековних трговачких монополиста .

Bunge & Born су наставили послове Bunge породице из Амстердама 1752. Компанија је коначно пресељена у Антрверпен (данас је седиште технички смештено у Сао Паоло у Бразилу и на Холандске Антиле).
Компанију “André” основао је Georges André у Ниону у Швајцарској и данас јој је седиште у Лозани.

Cargill компанија је највећа житна компанија на свету са седиштем у Минеаполису у Минесоти. Основао ју је Шкотланђанин William Cargill у Ајови 1865 и од 1920-тих је води породица MacMillan. Али , истинска пословна спона је у Европи где је Cargill међународна трговачка извршна компанија, Tradax Inc. која има седиште у Женеви. Tradax Inc. је основан 1956. и регистрован је у Панами. MacMillan су увек били у служби Британије. John H. MacMillan, председник Cargill од 1936 до 1957 имао је титулу “ наследног Витеза командера Правде у сувереном реду Светог Џона (Малтешких витезова)”, што је један од најмоћнијих редова британске Круне и Ватикана.

Tradax Inc има одељке по читавом свету укључујући Аргентину, Немачку , Јапан. Она је главни извршилац трговачке оперативе за “амерички” Cargill са чијим новцем највише и ради, док главни профит иде Cargill-у. Основни финансијски извор Tradax Inc-а, како то открива Freeman, је банка Crédit Suisse, са седиштем у Женеви и која се води као највећи светски перач новца.

Коме служе егзотична острва као „порески рај“ ?

Извесни Dan Morgan је 1979 написао књигу “Трговци житарицама” . Ту је открио да Cargill извршна компанија Tradax са седиштем у Женеви није ту само да би Cargill избегао плаћање пореза у САД и осталим земљама (властела не узима данак сама од себе) већ и зато да би збунила свакога ко покуша да прати пословне трансакције које води Cargill.

Тако је Морган записао: “Када Cargill продаје товар жита холандском произвођачу хране за животиње, жито прво транспортује Мисиспи реком, ставља га на бродове у луци Baton Rouge (у Луизијани) и шаље у Ротердам (Холандија). На папиру… трговачка рута је комплекснија. Cargill прво продаје жито Tradax Inc-у у Панами, који ће онда “изнајмити” Tradax из Женеве као свог европског агента. Tradax Inc из Женеве онда аранжира продају холандском млинару преко своје помоћне фирме Tradax у Холандији. Сав профит ће бити укњижен Tradax Inc-у у Панами, а то је лука без пореза. Tradax из Женеве ће зарадити само “надокнаду за услужне послове” и за послове царинског посредовања на основу споразума између Tradax Inc-а у Панами и Tradax Inc-а у Холандији”.

Тако избегавајући порезе и инспекцију, Cargill користи мрежу компанија да пренесе велике испоруке робе било где на свету у трену. (Али испоруку робе могу и да спрече у трену). Они имају унутрашњу обавештајну структуру као што је има ЦИА. Користе за своје приватне послове комуникационе сателите, сателите за осматрање временских прилика, користе податке које примају од 7000 обавештајних извора широм света, из неколико стотина канцеларија итд. Очигледно, оне државице које називамо порески рај измислила је властела због себе и свог бизниса. И све фирме које се тамо региструју су њихове. А могу се формално водити и на „Петра Петровића“ из Србије или Хрватске. Сви ти „Петровићи“ су само њихови службеници.

  • Британци преузимају монопол

Британски картел за контролу трговине храном ојачао је свој утицај након Другог светског рата. Ова контрола је посебно ишла преко САД, где је Минеаполис, под контролом породица Pillsbury и Peavey, заменио Мађарску као највећег светског млинара.

Пре Другог светског рата количина житарица које су ишле у извоз или прелазиле океан ретко је прелазила 30 милиона тона годишње. Амерички удео је тада обично био 10 милиона тона или мање.

Други светски рат је опустошио свет и створена је масовна глад посебно у Европи и данас се одржава и Трећем свету. (Африканци практично морају да раде и извозе све своје сировине због хране). Америчким програмом “Храна за мир”, светска трговина житарицама је порасла , а само САД су извезле 1979. године 160 милиона тона. Већ 1995. то је било 215 тона житарица. Овоме треба дотати десетине милиона тона млечних производа , месних производа и друге врсте хране. Не заборавимо да су САД биле и остале највећа колонија британске КРУНЕ.

Тако данас имамо “Великих Шест” житних компанија које чине главни житни трговачки картел. То су: Cargill (са седиштем у Минеаполису и Женеви); Continental (из Њујорка); Louis Dreyfus (из Париза); Bunge and Born (са седиштима у Бразилу, Холандији, и Холандским Антилима) André (Швајцарска) и Archer Daniels Midland/Töpfer (Илиноис – Хамбург).
Archer Daniels Midland је куповином Töpfer–а, хамбуршке немачке житне компаније, значајно повећао своје присуство у светској трговини житарицама. Тоферови трговачки послови су били у региону Венеција- Швајцарска -Амстердам –Париз уз јако партнерство Ротшилд банке, најмоћније банке лондонске Круне и Ватикана.

Првих пет су поптпуно приватне компаније које воде породице које су власници. Оне не износе у јавност величину капитала којим располажу, не објављују свој годишњи финансијски извештај. Њих нема на разним популарним топ-листама најбогатијих људи света, баш као што на њима нема Ротшилда , ни Рокфелера, Моргана… На тим листама се налазе само њихови успешни службеници, попут Била Гејтса, руских тајкуна и разних егзотичних „крунисаних“ глава којима је на главу круну ставио управо неки од ових картела. Њихово пословање је тајна. Freeman верује да само Cargill и Continental контролишу чак 50 посто светске трговине житарицама.

Cargill је представник свих житних компанија и макар мали увид у његово пословање открива и начин рада других. Cargill је компанија број један иу трговини памуком, највећи је амерички власник житних силоса (има их око 340) број један амерички произвођач кукурузне базе, високо протеинске хране за животиње (преко своје помоћне компаније Nutrena Mills), пакује месо, највећи је произвођач ћурки итд.

Cargill има сопствену флоту од око 420 баржи за превоз житарица, 11 шлепера (реморкера) 2 велика брода који плове Великим Језерима, 12 прекоокеанских бродова, 2000 железничких теретних вагона и 2000 танкера.

  • Cargill ставља своје људе на разне утицајне позиције у политичке институције широм света.

Daniel Amstutz који је 25 година радио за Cargill, био је подсекретар САД за пољоприврдеу и извоз пољоприврдених добара и са тог места је одлучивао о америчкој експортној политици житарица. Касније је постао шеф америчке комисије за трговину у GATT-у (General Agreement on Tariffs and Trade). У међувремену, Нестор Рампанели, бивши менаџер у компанији “Bunge and Born” постао је аргентински министар за економију код председника Карлоса Менема 1989. Он је иницирао транзиију аргентинске економије од државног наџора ка “слободном” тржишту где владају моћне монополистичке „ајкуле“. То се данас догађа и са земљама бивше СФРЈ. То је суштина транзиције. Све постаје независно од државе.

Из овога јасно можете да закључите зашто је тржиште у Србији увек пуно, на пример јужног воћа, чији увоз вазална држава мора да плаћа , иако неким људима није у стању ни кромпир, ни брашно да обезбеди бесплатно. Они данас хране и Србију и Хрватску и БиХ и у томе им посао обављају локални тајкуни које контролише и инструира масонерија.
„Њихове“ (тајкунске) фирме су зато и регистроване на разним далеким острвима.

На истим локацијама су регистровање њихове скупе јахте, које морају да купују јер на тај начин враћају новац газдама, Када „купују“ баснословно скупе станове, они се обично налазе у Лондону или Монаку, где у ствари преносе огроман новац својим газдама. Који би прави бизнисмен из Србије свој новац улагао у лондонске некретнине, када на њихову цену ни на који нечин не може да утиче.

Изградња силоса за жито у Украјни, коју је себи приписао МК Комерц је један такав посао који је извела ова олигархија како би сељацима у Украјни преузела житарице и ставила их под своју контролу.

Наши “велики “ тајкуни су само ситни пилићари ове старе олигархије, а многи у ствари и не знају за кога у у великој пирамиди раде. Њихов рад контролише и обезбеђује локална такозвана служба „државне безбедности“ (у ствари властелинске безбедности) док саветодавну функцију и финансијску и другу оперативу обавља локална масонерија. О великом прању пара МК Комерца доста тога је истражио и обелоданио покојни Отпораш, Бранимир Николић. И, наравно робовске (такозване демократске) правосудне и безбедносне институције су све морале да заташкају.

С.А.Д. као највећа житна колонија Британске круне

Нормално би било да све земље које имају вишкове хране своје производе извозе. И то би цену хране на светском тржишту драстично смањило. Зато ови моћни картели разним смицалицама чине све да их у том послу маргинализују.Тако се намећу разни стандарди у коришћењу одређене врсте семена, паковању хране, тежини појединих арткала како би се добила дозвола за продају на пример на ЕУ тржишту.

Сад схватате зашто Србија која може да храни пола Европе, храну мора да увози. Тако су све мале земље у ствари вазалне земље. Оне морају увозити храну преко ових картела по њиховој цени или могу умрети од глади. Индивидуална мала пољопривредна газдинства су у Србији последњих десет година највише уништена.

  • И ту Србија није усамљена.

Freeman наводи да су за двадесет година (до 1995) милиони фармера у САД, Канади, Аустралији и Аргентини збрисани. Исто је урађено у Индији. На пример, 1982, САД су имале 600 000 независних фармера. Већ 1995 тај број је био мањи од 225 000. Тржиште хране је скоро потпуно монополисано. Фармери су плаћени испод паритетне цене, а то је цена која покрива трошкове производње плус вишак довољан за инвестицију у следећем позводном процесу.

Колико државници у САД о овоме ништа не знају и не питају се говори податак да је 1983. Роберт Бергланд, амерички министар за пољопривреду (код Џимија Картера 1976 – 1980) у једном интервју изјавио: “Cargill има став да САД третирају као своју житну колонију… Када су 1970. Руси окупирали Авганистан и када је Џими Картер тражио информаију колико је житарица Русија купила од САД… ми нисмо могли да му кажемо, јер нисмо знали”.

Али Cargill и друге компаније из картела то су знале. Када су 1976. Cargill, Continental и други продали Русима рекордних 12,4 милиона тона америчког и канадског жита (и тако створили несташицу у САД) администрација председника Џералда Форда сазнала је о тој продаји тек након што је посао завршен. Ове житаице се очито узгајају у САД, али Англо- холандско- швајцарски картел на чијем челу је британска Круна располаже са тим како њему одговара.

Аутор: Ивона Живковић, Извор: IvonaZivkovic.Net

http://www.ivonazivkovic.net/ZITNI-KARTELI.html

Анонимни | Anonymous Serbia

Анонимни | Anonymous Serbia

Freelancer at Анонимни
Анонимни | Anonymous Serbia
- Truth Will Set You Free
Истина је екстремна, улепшавати је био би маркетинг
Анонимни | Anonymous Serbia