Tabloid Milan Malenovic - Uskoro nas nece biti

Магазин Таблоид – Милан Маленовић: Ускоро нас неће бити

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

Извор: Магазин Таблоид – лист против мафије

Зашто је Србија годишње мања за 35.000 становника и зашто је са 200 хиљада прекида трудноћа неславни европски рекордер

  • Антисрпска политика коју већ пет година спроводе Вучићеви напредњаци у сарадњи са својим коалиционим партнерима, доноси резултате: становништво нам због тешке економске ситуације и последично лошег живота и болести, убрзано изумире, брже него икада раније!
  • Сваке године у просеку нестане око пола одсто становништва у овој земљи, и то само на разлици између умрлих и новорођених.
  • Уједињене нације упозориле су недавно овдашње власти да је Србија до сада већ изгубила 17 одсто становника, а да се пад броја житеља из године у годину убрзава, посебно узевши у обзир да више од 100.000 жена сваке године убије своје још нерођено дете, јер по порођају не би имала чиме да га храни…

Са друге стране, власт уопште и не покушава да заустави одумирање становништва и оно мало финансијских средстава која су остала у буџету преусмерава на помоћ арапским мигрантима.

Аутор: Милан Маленовић

Ускоро нас неће бити

Србија убрзано нестаје. До 2050., овим темпом изумирања, остаће само пет милиона, а до 2100. године, у Србији ће остати још само нешто мање од три милиона становника и то просечне старости од 50 година. Ово тврди званична статистика, док она незванична, али тачнија, види нестанак Срба већ у другој половини овог века. Годишње 35.000 људи умре, а новорођенчади је све мање. Од тешких, неизлечивих болести, још толико годишње оболи па је слика још гора.

Застрашујуће звучи да у 168 општина у нашој земљи, чак њих 160 бележи негативан прираштај, односно у њима умре више људи него што се роди. Уз изузетно низак наталитет, такозвану „белу кугу“, Србију је задесио и талас исељавања који додатно смањује ионако проређено становништво.

Да би једна нација опстала потребно је да сваки брачни пар у просеку има 2,1 дете, док је тренутни светски просек 2,5 деце. У Србији просечно дође 1,5 деце на једну жену, са тенденцијом даљег смањења. Тачка са које нема повратка је 1,3 детета по брачном пару, јер не постоји ни један привредни модел који би поднео да у просеку један радник издржава три особе које су или сувише младе да раде, или сувише старе или болесне.

У најгорем могућем сценарију који је све ближе, Србија би морала да увози становништво (под условом да има чиме да га издржава), или да се придружи некој држави која има солидну стопу прираштаја. У свакој могућој опцији, Срби ће као народ скоро потпуно нестати у следећем веку, ако не и пре.

Бројке су неумољиве и јасно показују у каквој алармантној, готово безизлазној ситуацији се налази наша земља. Годишње у просеку 33.000 људи више умре него што се роди, а томе треба придодати још око 20.000 људи који напусте Србију у потрази за државом у којој неће бити шиканирани и тлачени од стране државне власти и послодавца и где ће за поштен рад добијати пристојну плату од које може да се живи.

Антисрпска политика коју већ пет година спроводе напредњаци у сарадњи са својим социјалистичким коалиционим партнерима, доноси резултате. На жалост.

Влада је крајем прошле године формирала Демографски савет, или званично Савет за популациону политику, чији би задатак требало да буде поспешивање стопе природног прираштаја. На чело Савета помпезно је дошао Александар Вучић, председник Владе који је највећи кривац за убрзано одумирање и исељавање из Србије. Од како је Демографски савет формиран, почетком децембра 2016, па до данас није се ниједном састао, нити је донео било какву одлуку.

Захваљујући таквој незаинтересованости власти, Србија је досегла још један историјски рекорд: у 2015. разлика између умрлих и новорођених износила је 38.021 човека. За претходну, 2016. годину, још нису објављени статистички подаци.

Ово значи да је само за годину дана, не рачунајући исељавање становништва, Србија изгубила целу једну Сремску Митровицу. Посматрајући извештаје из свих европских земаља приметно је да већина западноевропских земаља има позитивну стопу прираштаја, док негативну имају углавном бивше социјалистичке државе, а већу стопу негативног прираштаја од Србије (-5,4 промила) има још само Бугарска (-6,2 промила).

Србија се суочава са два проблема који директно утичу на остајање стопе прираштаја у негативном салду. Први проблем је веома мали број жена способних за рађање које заиста и желе да роде дете. У овом тренутку репродуктивно способних жена у Србији има око милион, али ће, како тврди статистика, половина њих родити највише једно дете, док трећина неће родити ни једно.

Други проблем који директно утиче на лош наталитет и повећан морталитет је невероватно висока стопа одлива медицинских кадрова.

Годишње Србију напушта у просеку 2.000 лекара и медицинских сестара и трајно одлази да живи и ради у некој од европских земаља, највише у Немачкој којој овог тренутка недостаје 10.000 медицинских стручњака. Због лоше медицинске неге стопа смртности је изузетно висока у Србији.

У 2015. години умрло је у нашој земљи 103.678 људи, а рекордан број умрлих за годину дана био је 2005. (106.771), али је тада Србија имала и нешто више становника него десет година касније.

Да је катастрофално лоша економска ситуација становништва један од најважнијих узрока драматичног пада наталитета, види се из података о насилном прекиду трудноће (абортусу).

Годишње се у Србији, по свим проценама, изврши око 200.000 абортуса, односно на сваку живорођену бебу у просеку дођу три прекида трудноће. Запањујуће у овој статистици је и податак да између 80 и 90 одсто жена које се одлуче на абортус живи у браку и већ има најмање једно дете. Ове жене се на овакав корак одлучују скоро искључиво из економских разлога – недостатак новца да се одгаји још један члан домаћинства. На тај начин сваке године нестане један град приближно величине Новог Сада!

Захваљујући катастрофално лошој економској ситуацији, све мање брачних парова се одлучује да има децу, а и они храбри, који стварају потомство, најчешће се одлучују за само једно дете. За више од једног детета нема услова: најчешће пара, а неретко и новца и стамбеног простора, па и сигурне будућности. Са само једним дететом у Србији је 51 одсто свих парова који уопште имају деце, док је са четворо или више деце само њих 1,5 одсто. Половина жена у репродуктивној доби за сада уопште не планирају да постану мајке. Реч је о 500 хиљада репродуктивно способних жена!

Како је Србија близу тачке без повратка, односно прираштају од само просечно 1,3 детета по пару, Влада ужурбано спроводи насељавање избеглица, што је, изгледа, и била намера политичара од самог почетка. За једног мигранта који је легално смештен у неком од прихватних центара из буџета се издваја око 2.500 динара дневно, колико износи и дечији додатак по једном детету српских држављана, али на месечном нивоу!?!

Добијање државне помоћи за рађање и одгајање деце је у Србији све чешће на граници немогућег. Право на дечији додатак имају само држављани Србије чији приходи не прелазе 8.000 динара месечно по члану домаћинства. Медији су у више наврата објављивали случајеве када је дечији додатак добијен тек после плаћања мита, јер је процедура изузетно компликована, а бирократе имају широка дискрециона права.

Уместо конкретне помоћи, са државног врха мајкама стижу само још пароле које неодољиво подсећају на оне узвикиване током радних акција у времену комунизма. Последња гласи: „Волите се за Србију“.

Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља, а задужена за демографију и популациону политику, уместо пара народу нуди демагогију, па је измислила поменуту паролу по угледу на сличну акцију која је подигла наталитет у Данској. Од конкретних мера којима би се побољшала демографска слика Србије, министарка је почетком априла у свом обраћању медијима навела само да ће се ускоро завршити са израдом студије којом би се видели проблеми у усклађености радног времена и обавеза трудница и мајки. То чак није ни комплетна студија, већ само обичан упитник који би попуњавали неки од запослених и неки од послодаваца?!?

Овим се проблем који имају жене спремне да роде дете ни на који начин не решава. Већина послодаваца у Србији своје раднике запошљава преко уговора о повременим и привременим пословима, а такви уговори не гарантују раднику ни минимум оних права које би уживао да је за стално запослен. Инспекције су свесне овога, али држава апсолутно ништа не чини да би се ситуација променила. Чак не користи ни оне механизме који јој стоје на располагању да би дисциплиновала стране „инвеститоре“ који су овде отворили фабрике да би добили државне субвенције од неколико десетина милиона евра, а заузврат само на привремено запослили раднике.

Жена која затрудни са сигурношћу може да рачуна или да ће добити раскид уговора, или да јој исти неће бити продужен, што има исту последицу – губитак посла и прихода. Ово је један од значајних разлога због кога се већина жена у Србији не одлучује на трудноћу, а ако јој се она и деси радије бира абортус од незапослености. Страни „инвеститори“ тако постају страни окупатори који спроводе један од најстрашнијих геноцида у нашој историји и то финансирани из буџета који солидарно пуне сви грађани Србије.

Министарка Ђукић Дејановић ово зна, али не жели на то да укаже, већ именује некакву комисију која ће да изради упитнике за раднике и послодавце, који ће касније месецима бити обрађивани у Републичком заводу за статистику. Министаркин закључак је гласио, како су пренели медији, да ће резултати дати подстицај да се „можда размишља и о нормативним изменама, изменама закона“. Ништа конкретно, јер држава нити има пара за озбиљнију популациону политику, нити ова власт уопште жели да се нација спасе од потпуног нестанка.

Статистика јасно показује како од минималне плате, коју прима већина радно ангажованих становника, не могу да живе два члана породице. Накнада за мајке у време трудноће и по порођају су превише мале да би од њих могли да се набаве храна, пелене и остало што је беби потребно, док се дечији додаци углавном нередовно добијају и са великим закашњењем.

Да би се поспешило рађање, власт је пре више година израдила нацрт новог Грађанског законика којим је предвидела да мајке које имају троје или више деце добијају плату од државе све док дете не напуни 18 година и то независно од тога да ли су запослене и колики су им приходи. Тај нацрт до сада, међутим, још увек није ушао у скупштинску процедуру, нити се зна када ће се то десити, нити да ли ће се икад десити.

Последње одлагање његовог прослеђивања скупштинским одборима догодило се марта прошле године. Тада је дато образложење како се улази у предизборну кампању и да се, наводно, не жели да се иста води коришћењем несреће самохраних мајки са пуно деце. У међувремену су ти избори прошли, али се напредњачка власт није сетила да Грађански законик чека на промене.

Прва иницијатива за „мајчинску плату“ званично је покренута 2008. године, али за десет година се није одмакло даље од обећања и јавних расправа које су биле пуне критика, а оскудне у похвалама. Наиме, удружење „Дете четири плус“ почетком 2016. године, поднело је жалбу заштитнику грађана због дискриминаторског текста предлога закона: у њему се бенефицирало само треће дете, док су она каснија (четврто, пето и даље) на неки начин приказана као непожељна! Застарели закон из доба СФРЈ, који се још увек примењује, још је гори: он предвиђа увећавање дечијег додатка само до четвртог детета, а после тога остаје непромењен.

Чак и када би закон био донет у предложеном облику, остао би мртво слово на папиру, јер је држава унапред признала како за његово спровођење нема и неће бити пара у буџету. Наиме, у образложењу предлога стоји како ће део средстава бити обезбеђен из државних средстава, а други део од донација.

Овакво законско решење о плаћању плате мајци са троје или више деце у окружењу има само Црна Гора, док је Хрватска недавно од њега одустала схватајући да буџет нема довољно средстава.

А 1. Убрзано умирање без лекара

Одлазак младих и стручних из Србије досегао је библијске размере егзодуса. Свако ко може одлази из Србије и у њу се, у најбољем случају, враћа тек када у иностранству стекне пензију. Многи ни тада.

Оно што посебно забрињава је одлазак медицинског особља, људи који би ово становништво требало да лече у будућности.

Ова чињеница треба свакога у Србији да уплаши. Наиме, одласком лекара, специјалиста свих области, медицинских сестара и медицинских техничара, додатно се драстично погоршала здравствена нега у Србији, што за последицу има повећање смртности, али и смањење наталитета.

Укрштањем бројева које воде синдикати и коморе лекара и медицинских сестара, долази се до закључка да скоро 2.000 медицинских радника сваке године оде из Србије, пре свега у Немачку. Доста здравствених радника одлази и на Блиски исток, у Катар или Саудијску Арабију. И сами синдикати и коморе говоре о егзодусу најстручнијих кадрова, посебно у Немачку.

У Србији медицинске сестре и техничари имају просечну плату 35.000 динара, а дежурства и прековремени рад им се не плаћају. Једна медицинска сестра може у Србији у једном тренутку да има и до 40 пацијената, што је ситуација блиска оној у лазарету на првој линији фронта.

Због тога уопште не треба никога да чуди да се радо одлази и у земље које нису познате по поштовању људских и права жена, као што је на пример Саудијска Арабија. Немачкој је у овом тренутку потребно око 10.000 квалификованих медицинских сестара, а онима који оду омогућује се да поведу и комплетне породице са собом. Тамошње здравствене установе новопристиглим здравственим радницима радо обезбеђују бесплатне или веома повољне станове.

Само Регионална лекарска комора Војводине током 2016. године издала је 152 сертификата на основу којих лекари могу да траже посао ван Србије. Овакве миграције здравствених радника имају за последицу драстичан пад квалитета медицинских услуга у Србији, а велика је и тражња за професорима и наставницима немачког језика, којих тренутно нема довољно да задовоље потребе медицинских радника за учење тог језика.

А 2. И регион се празни

Земље Запада доста су богатије од некадашњих земаља реалног социјализма, због чега успевају да мало ублаже демографски пад. Некадашња Југославија се није налазила међу њима, тако да је за последње две деценије изгубила скоро два милиона становника, односно све републике некадашње заједничке државе су заједно губиле у просеку по око 100.000 становника годишње.

Према попису из 1991. године, Србија је укупно имала 9.791.475 становника (Косово 1.954.747), Словенија 1.962.606, Хрватска 4.760.344, БиХ 4.364.574, Црна Гора 615.267, Македонија 2.033.964, а Југославија је те године имала укупно 23.528.230 становника. Двадесет година касније, на пописима урађеним 2011. или после, све новонастале државе и Косово заједно су имали 21.757.000 житеља: Србија (без Косова) 7.182.862 становника, Косово 1.739.825, Словенија 2.050.189, Хрватска 4.284.889, Босна и Херцеговина 3.791.622, Црна Гора 625.266 и Македонија 2.082.370.

А 3. Децу нико не планира

  • Већ у овом тренутку, по званичној статистици, у дијаспори живи скоро исто онолико Срба колико их живи у самој Србији.

Скоро половина брачних парова не планира дете у блиској будућности, док више од трећине не планира уопште да има потомство. Једно дете има 51 одсто свих парова са децом, двоје деце има 40 одсто таквих парова, на троје се одлучило њих 6,7 одсто, четворо деце је добило 1,1 одсто парова, а више њих само 0,4 одсто.

У 31 одсто свих општина Србије између два пописа није рођено ни једно једино дете. Око пола милиона парова има проблема са неплодношћу, односно сваки пети пар је неплодан, што је далеко више од ситуације у развијеним земљама, где се са стерилитетом бори сваки седми пар.

Изменама Закона о пензијском осигурању из 2014. године мајкама се у стаж урачунава свако дете до трећег: за прво дете добија шест месеци стажа, за друго годину дана, а за треће две године. За четврто и свако даље дете не добија ништа.

У Немачкој свака мајка добија по две године стажа за свако дете, у Аустрији свака жена после порођаја може да остане на породиљском одсуству до три године, с тим што прве године од државе добија сто одсто плате, друге 80 одсто, а треће 60 одсто. У Србији, заједно са породиљским боловањем пре порођаја, то одсуство траје највише годину дана.

А 4. За пола века, нестало трећина становника

Мало место Бабушница у југоисточној Србији за последњих пола века је изгубила две трећине становника, а кап која је прелила чашу била је година у којој је умрло 600 становника, док је новорођених беба било само 68. Због тога је 2015. општинска власт променила стратегију и почела да финансијски помаже брачне парове, посебно оне са више деце.

Село Смољинац у Браничевском округу је изгубила 99 одсто становника и са 20.000 житеља спала на њих само 1.000, али власт не предузима никакве кораке да се то промени. Велики број Смољинчана је отишао у иностранство на рад и општинске власти буџет пројектују захваљујући њиховим донацијама рођацима који су остали на селу, па тако власт нема ни интерес да нешто мења.

Анонимни | Anonymous Serbia

Анонимни | Anonymous Serbia

Freelancer at Анонимни
Анонимни | Anonymous Serbia
- Truth Will Set You Free
Истина је екстремна, улепшавати је био би маркетинг
Анонимни | Anonymous Serbia