Крешимир-Мишак-Кључ-је-пробуђени-појединац

Крешимир Мишак: Кључ је пробуђени појединац

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail
  • Сваки пробуђени појединац опасност је за механизам контроле, јер је, онакав сам и вижљав – неухватљив. И немојте мислити да „механизам“ то не зна. То што најчешће игнорише, покушај је да не додаје додатну енергију буђењу других појединаца.

Посљедњих неколико године групе добронамерних људи који желе усмерити своју енергију да промене неки део света на боље, на темељу одређене количине разумевања шта са светом не ваља (а нити један исправни одговор на то питање не може искључивати намерну закулисну манипулацију догађајима и информацијама у смеру све веће контроле у рукама све мањег броја људи) повремено ме зову да им се прикључим. Некад је то нека неформална група, понекад нека странка у настајању или пак удружење.

Кључ је пробуђени појединац

Имам неки проблем с удруживањем па никада не пристанем. Можда то има везе с тиме што сам још сам давно приметио да кад год неко почне причати „ми ћемо ово, ми ћемо оно“, а ако сам и ја случајно укључен у тај „ми“, углавном ме жели искористити у своју корист. Можда моје одбијање има везе са ситуацијама код којих није реч о искоришћавању, а каквих сам се наслушао, например, на састанцима кућног савета, када сви пуно причају, у свим смеровима, ваде се костури из ормара, а на крају се ништа не реши. У таквим сам ситуацијама чак прижељкивао диктатуру умјесто демократије, јер она је бар ефикасна, а и знаш пред ким пасти на колена ако ти нешто треба.

Једина права група грађана које сам био члан пуним срцем, одговорношћу и укљученошћу је мој бенд. Али бендови су вам чудне групе. Као прво, јако су мали па је у њима могућа нека врста демократије или усаглашавања (мада ни ту не увек). Као друго, то је неку чудна група, која није само пословна, али има у себи фактор међусобне пословне одгворности. Није породична, али има неки породични дух. Сви чланови не морају чак нужно бити кућни пријатељи, али морају имати одређени пријатељски однос, који надмашује пуку клупску солидарност, јер сви ти људи ипак заједно нешто стварају.

Поред свих наведених разлога, чак и кад наиђем на групу стварно добронамерних људи који немају намеру никога искористити и који показују одређени степен разумевања света, ипак се не укључујем. Главни разлог није ништа од горе наведеног.

Наиме, једноставно не верујем да било каква организована група група може ишта промијенити. По мени, кључ промене само је један, а може се свести у две речи: „пробуђени појединац.“

  • Пробуђени појединац незамисливо је моћна снага и не треба му никаква група. Поготово кад се почне умножавати.

Светом пуним пробуђених појединаца немогуће је манипулисати, а један од разлога је управо то што они нису у групама.

Групе људи је, наиме, врло лако организиовати у неку врст пирамидалне структуре (без које је свака манипулација немогућа). Како је и управљање сваком већом групом немогуће без неке врсти пирамидалне структуре (у већим групама сви се покушаји директне демократије увек претварају у какофонију мишљења и сукобе интересних скупина), из тога следи да је свака група врло лаган плен неког манипулатора. Она наравно то неће бити док није битна или утицајна, али тада то није ни важно. Ипак, ако постаје утицајна, тада очекујте невидљиве упливе са стране, а нетко од припадника пирамидалне структуре те групе ће прије или касније попустити.

Код пробуђених појединаца то је немогуће. Манипулатор може једино покушати мануипулацију са сваком особом посебно, а то је немогуће јер се манипулатори баш и баве манипулирањем зато јер их има мање од оних којима би хтели манипулисати, у супротном им манипулација не би била ни потребна.

Када би манипулатора чак било барем толико колико би било пробуђених појединаца, опет не би могли ништа. Реч је, сећате се, о пробуђеним појединцима. То су они који су схватили трикове којима се покушава превара људи. А кад једном скужите трикове, даље није тако тешко.

Направимо ментални експеримент и замислимо на тренутак свет који се састоји већином од пробуђених појединаца. (Морамо то замишљати јер нажалост још увек није тако, мада им број стално расте они још увек чине врло мали проценат популације човечанства). Кренимо од политике. Што мислите, да ли би ли могли емоцијама пробуђеног појединца даљински управљати кроз манипулације из вести, како се то данас ради с циљем да се код људи створи пристанак и чак ангажман за разне ствари које сами по себи не прихватили ни у лудилу?

Пробуђени појединац види кроз вести ( у ретким тренуцима кад их уопште гледа), види испразност и баналост типова који се скривају иза одела типова у влади, не пада му на памет излазити на изборе и даје своју енергију механизам контроле, нити му пада на памет да се обазире на гомиле бесмислених закона који се намећу са свих страна. Кад је пробуђени појединац усамљен, могао би због таквог става имати проблема, али у свету пуном пробуђених појединаца су бесмислени закони и правила ти који ће отпасти као суво лишће у јесен. Јер ако је и полицајац пробуђени појединац, ако је и судија пробуђени појединац, ако је и војник пробуђени појединац, ако је и власник неке фирме пробуђени појединац, ко ће онда бити тај робот који ће ћутке радити на намицању омче око врата својим суграђанима, а коначно и себи самоме?

Замислимо пробуђеног појединца у контексту здравља. Мислите ли да би иједан пробуђени појединац покушавао лечити „болест“ тако што би нападао симптоме хемијским путем или пак радиоактивним зрачењем? Пробуђени појединац можда болест не би ни видио као „болест“, а поготово не као да постоје стотине разних врста „болести“. Можда би све то видио као многобројна имена дата једној истој ствари – избачености из равнотеже, „нездрављу“ или упозорењу да се нешто под хитно треба поправити.

Пробуђени појединац сигурно не би следио Пастера и убијао бациле, наводне узрочнике болести, већ би пре сlедио Пастеровог сaвременика Бешампа који је рекао да прво треба створити здраву околину, а онда ће бацили престати бити непријатељски расположени нападачи организма. Пробуђеном појединцу би веројатно барем мало била чудна замисао да се деца у болници вакцинишу хемијско-биолошким коктелом у тренутку кад су тек петнаестак минута дисале ваздух, док су још увек без отпорности – од грејања до имунитета и чврстоће тела, док се још нису ни опоравила од шока изласка из матернице.

Пробуђеном појединцу би вероватно било чудно зашто се толико велик број људи упорно лечи опасним третманом званим хемотерапија, кад се код већине то показало безуспешним, о чему сведоче гробља која су и иначе пуна жртава Светске здравстве организације.

Кад смо већ код те хит-болести модерног доба, пробуђени појединац можда не би прогутао мит о напретку света и његовом побољшању од стране науке у тренутку док људи свуда оболевају, а за већину људи у већини земаља на свету, углавном онима које се у набрајању светова зове трећим светом, прослављени напредак друштва није се одразио на квалитету живота, баш супротно, новостечене „вријендости“ скупо су платили слободним временом, здрављем, па и властитом имовином или капацитетом да прехране себе и своју породицу.

Пробуђени појединац би још приликом отварања једног, макар и крмељавог ока, обратио пажњу на тако евидентне глобално захвате као што је прскање атмосфере честицама незнане сврхе и порекла, а који су свакога дана толико јасни видљиви на небу изнад наших глава.
Пробуђени појединац, у кооперантским и пословним односима с другим пробуђеним појединцима, не би падао у замку моћи него би у свему што ради на уму имао сачувати хуманост и међусобну поштену размену. Желио би спријечити претварање људског рода у рој, у неку врст машинске интелигенције сачињене од робота каквих све више виђамо око себе, у исто време док срећемо и све више пробуђених појединаца.

Уз све то, мало је вероватно да би пробуђеном појединцу биле потребне интересне групе. Као прво, он би знао да било каквим учествовањем у политичкој сфери живота само ојачава механизам контроле који га жели поробити. Чак и ако се његово суделовање своди на побуну, и опет га јача, дајући повода за увођење још строже полицијске државе, с оправдањем очувањам „сигурности“.

Замислите да сте власник Лиге шампиона. То значи да ваша организација стоји из оба клуба и побеђује без обзира тко на терену губи или побјеђује. Уз то је власник свих судија, рефлектора, белих линија на терену, хране и пића који се тамо продају, па и трибина. Можете слободно на тим трибинама галамити колико хоћете, али тиме само дижете значај тог догађаја, а уосталом и финансијски сте га помогли купујући карту. Не, не, не, ако свијет успоредимо с наведеним примером Лиге шампиона, очито је да се пробуђени појединац никад неће супротстављати механизму и тако играти његову игру манипулације оправданим бунтом и дељења људи на супротстављене навијачке групе да би се њима лакше владало. Пробуђени појединац једноставно ће отићи с терена и уместо да гледа дебело преплаћене спортско-манекенске звезде на терену, он ће на некој ливади с другим пробуђеним појединцима одиграти „фуце“ на два мала гола, што ће бити знатно забавније, здравије и јефтиније. После ће за ситну лову купити гајбу пива (и то с алкохолом, што је само по себи луксуз који је на стадионима Лиге првака нестао давно, наводно ради сигурности).

Велик број пробуђених појединаца не би имао никакву потребу за удруживањем у пирамидалне структуре моћи, али би увиђао потребу за успостављање везе са другим појединцима, оних истих веза поверења у које се корпоратисти непрекидно желе угурати, без обзира ли је реч о односу доктора и пацијента, родитеља и деце, владе и грађана, догађаја и читаоца вести новина…

Енергија може струјати и без посредника, новац може мењати руке и без банкара, а алтернативне валуте налик су оном алтернативном ‘фуци’ на два мала голића, уместо подраживања емоција на гладијаторским фудбалским парадама.

Сваки пробуђени појединац опасност је за механизам контроле, јер је, онакав сам и вижљав, неухватљив. И немојте мислити да „механизам“ то не зна. То што најчешће игнорише, покушај је да не даје додатну енергију буђењу других појединаца. То што пак све чешће реагује, кроз разне врсте робота-људи, знак је да се процес креће успркос тактици игнорисања и да се мора играти отворених карата јер су ствари отишле предалеко да би их се препустило инерцији.

Сваки пробуђени појединац налик је вирусу. Он се дружи с другим људима, прича им што мисли, и тако кроз друштвену интеракцију, хтео или не, утиче на друге људе, како речима тако и делима. Ако испрва и не прихвате његове погледе, ипак ће их барем постати свесни. Кад их по други пут од неког чују можда ће чак и обратити пажњу на те чудновате нове погледе и мало размислити о њима. А кад почну размишљати о њима, започео је процес поништавања масовне хипнозе тј. ето још једног пробуђеног појединца. Мало по мало али неминовно, и они сами ће постати вирус који ће струјати механизмом контроле – реч је о геометријској прогресији.

  • Пробуђени појединац зна да свет представља тек представу његовог живота. Неће се ваљда борити против представе? Његово је да одигра своју улогу најбоље што може, а потом напусти позорницу и направи место за друге.

Show must go on

Крешимир Мишак: Кључ је пробуђени поједина

http://www.rtcg.me/magazin/mimo-glavnog-toka/10555/kresimir-misak-kljuc-je-probudjeni-pojedinac.html

Анонимни | Anonymous Serbia

Анонимни | Anonymous Serbia

Freelancer at Анонимни
Анонимни | Anonymous Serbia
- Truth Will Set You Free
Истина је екстремна, улепшавати је био би маркетинг
Анонимни | Anonymous Serbia