Дејвид-Ајк-образовање

Дејвид Ајк: „образовање“ – програмирање које се плаћа

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

„Образовање“ као врста апаратуре за програмирање од кључне је важности за „Систем“ јер је осмишљено тако да усађује перцепције стварности још у најранијем добу како би, кад одрасту, људи управљали системом у складу с великим планом или пак остатак свог живота живели као послушни малени робови који све то време верују да су слободни.

Све у свему, ви сте само још једна цигла у зиду, као што то каже група Пинк Флојд. Уствари, они који управљају системом и они којима тај систем управља – сви су робље. Разлика је само у степену, а заједничко им је то што се људе затвара у леву половину њихова мозга.

Дејвид Ајк: „образовање“ – програмирање које се плаћа

Мозак има две половине, а спаја их мост који се зове corpus callosum. Те половине имају врло различите функције и карактеристике, што значи да бисмо требали користити обе половине како би га ефикасно користили. То, међутим, није оно што Систем контроле жели, тако да се код већине људи то и не остварује.

Опседнути структуром

Људи великим делом робују левој половини мозга која је опседнута структуром, што се огледа у хијерархијској нарави људског друштва. Десна половина мозга види „целине“ уместо делова и на тај начин може повезивати ствари на начин на који то лева половина не може.

Десна половина мозга је сврхом неоптерећена, спонтана је, креативна, инспиративна и непредвидиви неконформиста. Психолози је називају „субјективном“, нечим што „долази из или се збива у мислима појединца, а не у спољном свету“ и што „изражава или истиче индивидуалност уметника или аутора“.

Десна половина мозга далеко је јаче повезана са стварности срца него лева и стога је то последње место на којем манипулатори желе видети човечанство. Десна половина вас може одвести „онамо“, у друге димензије свести, а управо се ту може видети и разумети истинска природа живота на Земљи.

Ако вам десна половина мозга није отворена и снажна никада нећете моћи открити нивое зечје рупе из које потиче глобална завера. Лева половина нам даје перцепцију по којој је све одељено од свега, с „простором“ између – илузију Матрице. Она не може видети целине, само делове; не може видети слике, само тачкице; и привлачи је само структура. Лева половина мозга је логичка (на начин на који она види логику); рационална (из њене перспективе рационалног); она је „секвенцијална“ по томе што узима догађаје који се збивају у вечноме САДА и слаже их у низ који перципирамо као време.

Лева половина мозга је уз то и „објективна“ – „базира се на посматраним појавама и представља се чињенично: тзв. објективна процена“. Шта је темељ средњострујашког научног веровања? Оно што се заснива на појавама које се могу посматрати и представља чињенично: објективна процена.

Средњострујашка „наука“ манифестација је заробљености у леву половину мозга и зато не успева откључати темељне „тајне“ (тајне само за леву половину мозга и затворен ум) наше искуствене стварности. Лева половина мозга је људско друштво какво постоји и какво је устројено данас.

Образовни систем циљано је осмишљен тако да децу с десном половином мозга и читавог мозга претвори у одрасле особе које ће имати само леву мождану полутку, а ту је и процес награђивања и кажњавања оних који прихватају и оних који одбијају прихватити такво програмирање.

Средњострујашко „образовање“ пуни леву страну мозга системском верзијом стварности тако што преноси „логичне“ и „рационалне“ информације које се темеље на „посматраним доказима“. Ученицима се онда говори да задрже те информације и добро их понове да би потом изашли на нешто што се назива „испитом“, на којем морају поновити систему оно што им је тај систем рекао да верују. Ако то успешно учине они пролазе испите и „напредују“. Браво, Џоне, браво, Јане, сјајне оцене! Ако наставе низати успехе, можда оду и на факултет те добију и диплому која показује степен њихове испрограмираности. Који вам је степен програмираности? Високи. Високи? Ох, па то је сјајно, честитам!

Ајков закон

Истраживање које је провео Кунг Хи Ким, професор васпитања и образовања на Колеџу Вилијем и Мери (Вирџинија) било је усмерено на проучавање креативности деце у добу између дечјег вртића и дванаестог разреда, користећи се притом мерним инструментом који је познат као Торанцеови тестови креативног мишљења.

Открио је „драстичан“ пад креативности што су ученици дуже били укључени у школски систем. „Деца су мање изражавала емоције, имала мање енергије, постала су мање причљива, мање склона вербалној експресији, слабијег хумора и маште, мање неконвенционална, мање живахна и страствена, ослабљене способности перцепције, смањених способности повезивања наизглед небитних ствари, мање способности синтетизирања, и мање склона посматрању ствари из другачијег угла.“

Све су ово особине десне половине мозга које образовање (програмирање) потире како би омогућило левој да завлада нашом перцепцијом. Млади људи широм света изложени су стресу и тескоби у очекивању резултата испита, очајнички се надајући да су успешно изложили систему оно што им је он рекао да мисле. Ја сам напустио школу у узрасту од 15 година (једва дочекавши) како би професионално играо фудбал и никад у животу нисам изашао на неки значајнији испит. Уф, богме сам се извукао.

Успешно положени испити и добијене дипломе омогућују вам да бирате специјализацију у науци, медицини, академском свету, чак и у политици и медијима којима доминирају власници диплома. Будући научници, доктори, академици и слични потом полажу додатне испите и говоре својим установама на којима специјализирају оно што су им оне рекле да мисле и да верују, а ако то успешно изврше, постају „научници“, доктори, адвокати, професори нечега, а можда буду и толико успешни да постану управитељи тих установа. Како је све то лепо, осим што постоји један проблем. Све су то ГЛУПОСТИ.

Таква „рационална логика“ која се темељи на „посматраним доказима“ је илузија. Оно што се сматра „рационалним“ само је опажање које вам диктира ваш осећај оног што је стварно. Ако је сам тај осећај стварности крајње бесмислен, таква ће бити и ваша „рационалност“, а исто вреди и за оно што се перципира као „логично“.

То је у складу с такозваним „Ајковим законом“, до којег је дошао човек који се зове Дејвид Ајк, након дугогодишњег искуства и много посматрања, а који каже да глупости производе глупости и који је, како се чини, у уској вези са законом узрока и последице.

Шта су то заправо „опазиве појаве које се излажу чињенично“? Ко их то опажа, питам се? Говоримо ли о научницима и академицима који, као и сви људи, не могу дешифрирати готово ништа у поређењу са ониме што постоји у „свемиру“ који посматрају? Јесу ли то они научници и академици који настављају с процесом који се зове „образовање“ и „специјализација“, који их путем све веће кратковидности одводи од виђења готово ничега све ближе виђењу потпуно ничега? Ја верујем да јесу.

Лудаци с левом половином мозга

То се постиже лоботомијом ватрозида која од десне стране мозга – оне која даје потпуну слику, стране која даје увид у „онде“ – чини путника на задњем седишту аутобуса који се досађује и очајнички се нада да ће се ускоро појавити станица тако да може сићи. Та станица је за већину људи гробље и тек тада човек с левом половином мозга, лудачких очију и смешним лицем миче руку с волана. Чак и тада то обично захтева кљешта пре него ли се погреб одржи.

Систем поставља и стражаре на улаз у леву половину мозга који се зову научници, наставници, академици и медији како би одбранио леву страну од утицаја десне. Исмејавање и одбацивање десне стране мозга убацују се притом као систем подршке.

Да вам неки идиот каже што је рационално, логично и утемељено на посматраним доказима то не бисте прихватили без преиспитивања. Али људи уопшетно чине управо то што се тиче идиотских институција које диктирају људску стварност или осећај те стварности. Ти лудаци с левом половином мозга обични су понављачи – они понављају оно што им је систем рекао да узимају за стварно. Имамо тако научнике-понављаче; академике-понављаче; докторе-понављаче; политичаре-понављаче; „новинаре“-понављаче; свакојаке понављаче.

Не постоји оригинална мисао или увид, само понављање програма. Дефиниција речи „академски“ је: „онај који се слаже са скупом правила и обичаја; конвенционалан“. Управо тако. Како нас такав менталитет може одвести напред? Ех, технологија се може променити и створити привид „напретка“, али не и основна премиса. Одбијете ли понављати и приклонити се овим институционализованим којештаријама уместо шаргарепе добијете батину. Не прођете испите („пропалитет“ сте) и сматрају вас сметњом у разреду јер се усуђујете доводити у питање оно што вам се говори. Исмејавају вас програмирани наставници и остали ученици. Ако сте у јавности, исмејавају вас програмирани медији. Реч је о, као што сам то давно назвао, психолошком фашизму.

Левој половини мозга недостаје оно што десна има у безграничном изобиљу – креативна имагинација – а систем се боји да ћемо је искористити за стварање сасвим другачије стварности од оне коју он настоји наметнути. Идеја „образовања“ је заточити десну половину мозга и осигурати доминацију леве, “знај где ти је место”- половине.

  • Ричард „догма“ Даукинс

Ја сам у потпуности за образовање као учење, али то није оно што имамо. Систем онога што називамо образовањем од почетка је устројен тако да програмира перцепцију стварности код ученика за цели живот. Чињеница да не функционише баш увек сведочи о моћи свести над програмирањем.

Погледајте видео који носи наслов Најбоља студенткиња генерације дигла глас против школовања (Valedictorian Speaks Out Against Schooling), у коме девојка која је била најуспешнија студенткиња своје генерације на највеличанственији могући начин сатире систем. Међутим, велика већина није попут ње, и код њих програмирање савршено успева.

Мрежа организација под контролом Ротшилдових, укључујући и Франкфуртску школу за друштвени инжењеринг, одлучили су променити мишљење, веровања и перцепцију становништва путем система програмирања познатог као образовање. Сасвим је једноставно кад једном створите хијерархију и институције које је спроводе, а тако мање-више све почиње.

Будући наставници и универзитетски академици прво пролазе кроз систем као деца и млади људи и припремају се да свет посматрају на жељени начин.

Потом одлазе даље на установе за обуку наставника како би се додатно програмирали и како би научили програмирати следеће нараштаје путем испита који потврђују да су и они довољно програмирани да програмирају друге у „образовном“ перпетууму мобиле. Затим одлазе у школе, на факултете и универзитете и уче своје ученике и студенте унутар оквира нечега што се назива „курикулум“. Њега одређују владине агенције како би се сви програмирали на идентичан начин и јао си га оном наставнику који се отргне од неистина своје кратковидности ако има било какве амбиције за остваривањем каријере у „образовању“.

Неки од људи с највећим степеном испрограмираности перцепције које сам икад упознао били су награђивани студенти и њихови поштовани професори академици. Ричард “Догма” Даукинс са Универзитета Оксфорд и Крис Френч, професор психологије на колеџу Голдсмитс при Универзитету у Лондону, одмах ми падају на памет. Упознао сам обојицу и премда их се наводно сматрају интелектуалним „дивовима“, ја сам их лично доживео као интелектуалне патуљке. Можда ми је нешто промакло. Обојица се снажно и с пословичном ароганцијом незнања обрушавају на било какво друкчије проматрање стварности или методе лечења.

Даукинс је емеритус на колеџу Њу колеџ у Окдфорду и некода је, по мени бизарно, радио на Универзитету у Оксфорду као професор који се од 1995. до 2008. бавио разумевањем науке у јавности. Како он може помоћи јавности да схвати нешто што он сам не разуме?

Френч је професионални „скептик“ према свему што на било који начин одступа од норме коју поштује под утицајем програмираности система и главни је уредник часописа Скептик у Великој Британији. Не могу замислити никога погоднијег за то место, осим можда Даукинса.

Обојица су класични заточеници леве половине мозга, као што је случај са „скептицима“ уопштено. Људи кажу да је добро бити скептичан, али то није истина. Добро је, штавише кључно, доводити у питање, истраживати и филтрирати информације, то да, али то није оно што скептици чине. Они од почетка дискредитују све што се не слаже с њиховим софтвером. Идеја није да се преиспитује и види може ли нешто издржати испитивање него једноставно да се уништи његов кредибилитет. Њих не занима има ли шта вредност – њихов је циљ уверити људе да не верују да има. Великим делом ово долази од њихове властите очајничке потребе за сталним потврђивањем њиховог система веровања јер је у њега уложено превише да би се допустило да га нешто као што је истина одједном сруши. Френч је једном приликом у једној телевизијској емисији напао оно о чему говорим у својим књигама, а кад сам га упитао је ли икад прочитао неку од њих, одговорио је да није. Сјајно.

Мањак истраживања за таквог једног наводног академика био је шокантан, баш као и непоштовање према гледаоцима. Најгоре је, међутим, било кад сам га упитао како онда уопште може тврдити да зна о чему говорим. „Прочитао сам у новинама“, гласио је његов одговор.

Даукинс и Френч два су сјајна примера академских чувара врата леве стране мозга који спречавају да десна половина са својим увидом објасни да је оно што Даукинс и Френч сматрају парапсихолошким психоблебетањем далеко логичније од свега онога што су они икад домислили, или ће икада домислити у стању ума у којем се тренутно налазе. Академици и „научници“ попут Даукинса и Френча мисле да су јако паметни, а систем их је ипак појео за доручак, ручак и десерт уз чај, а важан је део тога да се наводе да мисле да су паметни иако, у широј перспективи, немају благог појма.

А у томе, исто тако, нису ни усамљени.

Они су софтверски програм који је доунлодован у академике, научнике, докторе и новинаре широм света. Лева половина мозга никада неће сама разумети стварност, али десна то може јер повезује тачкице и види јединство уместо фрагмената.

Намерно заглупљивање

Шарлот Томпсон била је виша саветница за образовну политику при Уреду за истраживање и унапређење образовања у америчком Министарству образовања током првог мандата председника Роналда Регана, а радила је и за Стејт Департмент. Њена запажања и искуства која је скупила у овом раздобљу као и детаљно истраживање које је уследило навели су је да напише књигу под називом Намерно заглупљивање Америке (The Deliberate Dumbing Down of America), у којој се излаже управо оно што и наслов сугерише. Можете такође погледати и њен видео на крају насловљен Погрешно образовање Америке (The Miseducation of America).

Она доноси детаље приче која би се могла испричати о земљама широм света јер сплеткарске мреже делују у складу са истим глобалним програмом. Књига Шарлоте Томпсон темељи се на документима које је узела из досијеа Министарства образовања у Вашингтону у време када је тамо радила. Ти документи откривају прорачунати план преобраћаја образовног система у средство програмирања перцепције маса како би се произвеле неуке и покорне одрасле особе које ће служити влади и корпорацијама попут робота који ништа не питају и који подржавају програм централизоване контроле човечанства путем глобалне владе.

  • „Образовање“ је, заправо, условљавање перцепције себе и света како би се одстраниле све моралне, психолошке и перцепцијске препреке жељеној друштвеној промени и уласку у потпуно ропство. Систем је замишљен тако да усађује следећа животнa гледиштa:

• Истина долази од ауторитета.
• Интелигенција је способност памћења и понављања.
• Тачно памћење и понављање се награђују.
• Непокоравање се кажњава.
• Конформиши се интелектуално и социјално.

Деца и млади припремају се да буду тек зупци у централном погонском зупчанику па сведочимо о све распрострањенијем колективном „образовању“ које децу учи да се одрекну индивидуалности у корист колективног мишљења како би се још више појачао притисак на оне у разреду који се не желе конформисати. То се приказује као њихов недостатак конформизма („подршке консензусу“) који спречава напредак групе. Нагласак је на „стратегијама групног учења“ и сва деца у групи морају постићи одређене циљеве пре него ли група може кренути даље.

Један термин за све ово је “образовање темељено на резултатима”, што значи да се осигурава један исход за све – програмирани ум. Оваква оријентисаност на групу чини образовање темељом система за промену понашања групе, а не за образовање појединца. Реч је о колективној промени при којој се такмичење не подстиче и при којој појединци уче да је група важнија од њих.

Филозофија образовања

Бихејвиористи и друштвени инжењери здушно су радили да до тога дође, а индивидуалност, избор и слобода њихови су заклети непријатељи. У трансформацији „образовања“ у Америци (и другде) највише се истакао Рокфелеровим новцем потпомогнут Вилхелм Максимилијан Вунд (1832.-1920.), професор на Универзитету у Лајпцигу, у ротшхилдској Немачкој, који се прославио као један од утемељитеља модерне психологије.

Вунд је сматрао да су људска бића, практично, укупан збир сопствених искустава, те да их је стога могуће програмирати попут данашњих рачунара. На телесном нивоу пет чула у овоме има истине, али то се може учинити само ако се постигне одсутност или неутицај свести – истинског ЈА.

То је филозофија на којој је утемељено образовање, и то не само у Америци. Бертранд Русел (1872.-1970.) је био британски писац, филозоф, друштвени критичар и аристократа из истакнуте лозе Руселових. Његов деда Џон Русел током владавине краљице Викторије у два је наврата био премијер, а родитељи су му били виконт и виконтеса Амберли. Русел је у својој књизи Утицај науке на друштво (The Impact of Science on Society) из 1951. написао следеће:

„Образовање треба стремити уништавању слободне воље тако да ученици школовани на тај начин цели свој живот не буду способни мислити и радити другачије него што би од њих очекивали њихови професори… Утицаји од куће се опструирају како би се ученици довели у ред, делотворни су музикални стихови интонирани понављањима…

… На будућим је научницима да прецизирају ове максиме и открију колико по глави кошта да се деца увере да је снег црн. Кад се та техника усаврши, свака власт задужена за образовање више од једне генерације моћи ће да контролише своје поданике сигурно и без потребе за војском и полицијом.“

Ето вам у два параграфа оно за шта је „образовање“ створено, шта тежи да постигне, данас у још екстремнијем облику.

Ерих Фром (1900.-1980.) извршио је велики ротшилдско-ционистички утицај на образовну политику и био уско повезан с „филозофијом“ (програмирањем) ротшилдско-ционистичке Франкфуртске школе. Његов циљ је био изманипулисати децу и остатак становништва тако да у наводним „експертима“ на различитим подручјима виде изворе мудрости и знања, а не да критички промишљају за себе, тако да „мисле и одлучују“ самостално.

Едвард Бернаyс (ротшилдовац и ционист), такозвани „отац односа с јавношћу“ (пропаганде и лажи) говорио је својим клијентима да увек узимају „експерте“ попут научника и доктора у својој пропаганди за јавност јер она о њима има изузетно високо (програмирано) мишљење.

Прихватање таквих „експерата“ који се у јавности перципирају као свезнајући сасвим је у складу с технократским друштвом које жели наметнути друштво закулисних манипулатора. Збигњев Бржежински, бивши саветник Џимија Картера за националну безбедност и суоснивач Кабалове Трилатералне комисије заједно с Дејвидом Рокфелером, пре 40 година писао је о доласку „технократског друштва“. Записао је следеће:

“Технократска ера укључује поступну појаву друштва које се појачано надзире. Такво друштво биће под доминацијом елите и неспутано традиционалним вредностима. Ускоро ће бити могуће наметнути готово непрестан надзор свих грађана и водити целовите и ажуриране досијее у којима се налазе чак и њихови најличнији подаци. До тих ће досијеа власти моћи доћи кад год пожеле.“

„Образовањем“ се системски манипулише како би се млади људи навели да прихвате управо такво друштво. Погледајте и навалу „експерата“ које медији пласирају свакодневно широм света да нам говоре у што да верујемо и шта да мислимо. Људи плаћају за своје поробљавање и поробљавање своје деце тако што огромне износе од својих прихода дају влади, која их онда троши на запошљавање друштвених инжењера којима је задатак претворити образовање у траку на коју се штанцају зомбији.

Звиждачица Шарлот Томпсон открива документе америчке владе у којима се детаљно излаже план поступне (тоталитаристички тајне) промене начина на који се деца и студенти уче, а којој је циљ елиминација родитељског утицаја тако да држава постане родитељ – види и “Врли нови свет” Олдуса Хакслија.

Ја сам и из властитог истраживања из 1990-их знао да (као што каже Шарлот у својој књизи) Фондација Андре Карнежи за унапређење образовања као и Рокефелеров генерални одбор за образовање (који су под контролом Ротшилдових) обучавају друштвене инжењере и друге играче у овој завери за преузимање власти над мозговима деце широм света.

Контрола над образовањем

Породице из тог друштва којег зовем “кабала” основале су фондације изузете од плаћања пореза – Рокефелерови их имају много – за финансирање својих планова под маском филантропије и донација за јавно добро. На тај начин могу спроводити своје подле активности чак и да притом не плаћају порез. Превару с фондацијама изузетим од плаћања пореза детаљно је изложио Изабрани одбор за истрагу о фондацијама изузетим од плаћања пореза и сличних организација, познатији као Рикеов одбор, по свом председнику Б. Керолу Рику. Главни истражилац Одбора Норман Дод сјајно је разоткрио програм који су фондације спроводиле (и још увек спроводе).

Корпорације “кабале” преузеле су контролу над образовањем баш као што су то некад давно учиниле с владама и њиховим агенцијама. Бесрамници попут Монсанта – биотехнолошке верзије Голдман Сакса – финансирају универзитете и гурају своје председнике у одборе за „образовање“ како би њихова верзија приче о генетски модификованој и по људе смртоносној храни, пестицидима и хербицидима добила одобрење академске заједнице и зелено светло за улазак у курикулум.

Михаил Гав, језиви и испитима опседнути секретар за „образовање“ у влади Дејвида Камерона у Великој Британији, жели допустити корпорацијама оснивање „профитних“ школа независних од изборне одговорности. Овај план пропагира група под називом „Светло плава“ орвелијански се позивајући на „бесплатне“ школе, које су у суштини супротност ономе што се тим називом сугерише. Књига у којој се изражава подршка овој политици каже:

„Наравно, биће важно уверити јавност да иза овога не стоји идеологија по којој је приватно боље од јавног и да торијевци желе приватизацију ради профита. То није тачно. Реч је о разумној и практичној политици којом се алтернативним изворима финансирања унапређује различитост и квалитета образовања у овој земљи, а истовремено – а то треба више пута поновити – осигурава да образовање у државним школама остане бесплатно.“

Да, баш, како да не. План корпорација је преузети све и то се очигледо и догађа. Шарлот Томпсон открива како се след проблем-реакција-решење користи за пропагирање орвеловске трансформације. Једна инсценирана „криза“ у образовању следила је другу и сваки је пут „решење“ било појачати ниво програмирања перцепције.

Оно кључно у следу проблем-реакција-решење су наравно проблеми или кризе, тако да се оне морају наставити, тј. инсценирати ако се већ не појављују спонтано. То се односи на читав спектар људског друштва.

За децу која се лако не конформирају програмирању говори се да имају „потешкоћа у учењу“, „проблеме у понашању“ или „поремећај дефицита пажње“, а ја то дефинишем као инстинктивну свесност да је оно што вам се говори обична шупљологија.

Лично сам имао све то већи део свог школовања, иако се то тада није именовало, а имао сам и сопствени „лек“, који се састојао од сањарења с погледом упереним кроз прозор. Данас се с овим вештачко створеним и измишљеним психолошким и бихејвиоралним „проблемима“ носе тако што попут конфета на венчању деле Риталин и друге лекове који разарају психу.

Ако се одбијају конформирати накљукаћемо их лековима и тако их придобити. Четири милиона деце данас је на Риталину само у Сједињеним Америчким Државама, а бројке у Британији би такође показале масовно малтретирање деце прописивањем терапије Риталином, које је у десет година порасло четвороструко.

Образовање постаје и пропагандно оружје Пентагона и НАТО-а тако што наводи ученике да дају подршку њиховим освајачким ратовима у име заштите људи од тероризма. Очигледан пример је видео који носи наслов“Обликовање младих мозгова: америчке школе проповедају о добрим странама рата против Ирана” (“Moulding Young Minds: American Schools Preaching the Virtues of a War On Iran”).

Комични „наставник“ (програмер) провлачи америчку и израелску војну интервенцију у Ирану у тобожњој „расправи“ с ученицима у којој је постојало правило да НИЈЕ ДОПУШТЕНО мишљење да везано за Иран не треба предузимати ништа.

Кад се једна бистра ученица томе успротивила и тачно рекла да су Сједињене Америчке Државе једина земља која је икога напала нуклеарним оружјем, њен наставник одумрлог мозга јој је одвратио да је то „ирелевантно“. Готово одмах након што је изрекла своје мишљење, чује се глас из канцеларије директора који је пратио час, који је преко разгласа позива на разговор. Баш као из Орвелове 1984.

„Учење“ левом страном мозга

Стварање оваквог система је лако када му се не супротставља циљано становништво. Све што морате учинити је – запослити психопате, социопате, „контрол-фрикове“ и дебиле да вам воде школе и институције и – ето вам га. Још увек има и интелигентних и правих наставника које систем још није профилтрирао и за њих је сваки дан засигурно ноћна мора пуна фрустрације и неверице.

Читава сврха средњострујашког образовања – што се оних у сени тиче – јесте затворити врата леве половине мозга и бацити кључ. А што већи број деце и младих, али и одраслих, који се укључују у активности које стимулишу десну половину мозга, тим боље као противлек за то.

„Домаћи задатак” још је једна лудост осмишљена да додатно задире у ваше „бивање“. Мислите ли да шест или седам сати дневно пет дана у недељи и 15 година није довољно… Мора се радити још и код куће??

Погледајте и како су уметност и музика обимом и финансијски редуковани унутар „образовног“ система и како се деца уводе у „учење“ левом страном мозга у све млађем узрасту. Уметност и музика поседују потенцијал да стимулишу десну страну мозга, а допуштањем деци да се играју неоптерећени „чињеницама“ и структуром омогућује се слобода маште.

Систем то жели да зауставити и да стимулише леву страну мозга како би постала свемоћна сила и посредник стварности до краја живота. Наставници уопштено не знају да то чине јер су већ прошли кроз исту програмирајућу машину. Али они који намећу овај систем тачно знају о каквој је игри реч.

Деца се не би требала приближавати академском пољу до барем 7 или 8 година старости, а и тада би то требала бити сасвим другачија врста академије (толико непрепознатљива наспрам њене данашње верзије да је не бисте ни могли назвати академијом). До тада би им требало допустити да се играју, импровизују и слободно размишљају, све док им се не разбукта креативна имагинација. Тада ће лева половина мозга преузети улогу која јој и припада – слуге, а не господара.

Нови курикулум који се намеће у САД-у обавезује да барем 70 посто књига не буду фикција и на тај начин уклања креативне књиге које би највише подстакле машту у десној половини мозга. Њих би требало да замене техничке књиге које су „прикладније за припрему ученика за посао“.

Толико о томе слушам… о потреби да образовни систем припреми младе за радно место или о промени образовног система тако да учи вештинама „које послодавци траже“. То, уствари, значи да се припремају да постану зубац у машини који не поседује способност слободног мишљења, препуштања урођеној креативности и отварања ума које је потребно да би се видело како се тачкице слажу заједно.

Лева половина мозга повезује нас с оним што перципирамо као спољни свет и то је у одређеној мери у реду; међутим, чим преузме улогу диктатора перцепције у том „спољном свету“, тада настаје проблем. Бисте ли допустили свом рачунару да вам говори шта да мислите о својим и-мејловима или где да одете на интернету?

Не, али то је оно што се у бити догађа када људи допусте телу-уму, а нарочито левој половини мозга, да управљају њиховим осећајима стварности.

Ми већ предуго допуштамо да нам децу сваки дан преузимају државни манипулатори ума, а из недеље у недељу ситуација постаје све екстремнија. Ако у скорој будућности не желимо произвести читаву генерацију робота онда се морамо прихватити решавања овог проблема. Не престајем да слушам расправе о начинима на којима би се деци требало предавати и о величини разреда, али ретко чујем о ономе чему се уче и с којим циљем. Већина људи, чини се, о томе не размишља, али и више је него крајње време да започну.

Дејвид Ајк, обрада текста: Визионарски

„Oбразовање“ – програмирање које се плаћа

Анонимни | Anonymous Serbia

Анонимни | Anonymous Serbia

Freelancer at Анонимни
Анонимни | Anonymous Serbia
- Truth Will Set You Free
Истина је екстремна, улепшавати је био би маркетинг
Анонимни | Anonymous Serbia